Дамјановић: Живим, а као да сањам

Пут Аљоше Дамјановића, репрезентативца Србије и бека Партизана, може се сврстати у рубрику о најлепшим животним причама. Младом Аранђеловчанину се за свега неколико месеци живот из корена променио.

Сезону је почео у Металопластици, био њихов најбољи играч, потом је уследио договор да се од лета пресели у Партизан, али два клуба су постигла договор и млади средњи бек се зимус нашао у редовима црно-белих. Фантастичне партије ове сезоне избациле су Аљошу у први план, а његове игре нису прошле незапажено ни селектору репрезентације Србије, Раулу Гонзалесу. Није честито ни заиграо за тим из Хумске, а стратег Орлова га је позвао да буде део тима на Европском првенству у Данској.

– Већ сам понављао неколико пута да су последњи месеци некако као бајка из које не желим да се пробудим – искрен је Аљоша Дамјановић на почетку разговора. – Све ово што ми се десило од зимус је нестварно, најпре долазак у Партизан, а потом позив селектора и одлазак на првенство Европе, па да ми је неко то све причао, стварно бих мислио да је луд.

И за ових неколико месеци освојили сте три трофеја, победили Немачку, почиње и полуфинална серија плеј-офа?

– Просто невероватно, не знам шта бих више од тога могао да пожелим. Истина, ништа то неће бити важно ако не освојимо онај највреднији, титулу првака Србије! Због тог пехара сам ту, због тог трофеја играмо читаве сезоне, тако да нам је у наредном периоду сав фокус на наредним мечевима. Иако нас многи већ виде већ шампионе, морам да кажем да је утакмица у Новом Саду показала да смо рањиви и да највреднији пехар није још спакован.

Да се вратимо на одлазак од куће са свега 14 година?

– Стигао сам у Београд, у Раковицу, али то је било много стресније за моју мајку него за мене, јер сам био срећан, свестан да идем напред. Мајка је била увек највећи ослонац, дете сам разведених родитеља, имам добар однос са оцем, али мајка је та која је све држала и водила рачуна. Тек сад кад сам одрастао видим колико јој је било тешко и чега се све одрицала због брата и мене.

Шта вам је тада било најтеже?

– Навикавање, најпре на живот око мене, онда кад сам освестио да сам потпуно сам, да нема ко за мном да спреми нешто, склони и да уколико ја то не урадим, неће имати ко. Хвала јој на свему, јер сам брже сазрео, одрастао и научио како је водити рачуна о себи. Морам да кажем да ми је и деда био веома битна фигура у одрастању. Чекао ме некада и до поноћи да завршим тренинг, да се не бих враћао бициклом, био ми је велика подршка, ослонац и много ми је жао што није више са нама да види докле сам стигао. Криво ми је што није дочекао да ме види у репрезентацији Србије.

Шабац је био наредна станица и, по свему судећи прави избор за наставак каријере?

– Не кријем да сам желео да останем дуже тамо, али логично је да сви тежимо ка бољим стварима, идемо напред, тако да је и мој одлазак био логичан. Шабац је моја друга кућа, имам много пријатеља тамо, а у том граду сам упознао и будућу супругу. Сигуран сам да није било Металопластике никада не бих овако напредовао и заиграо у Партизану. Бескрајно сам захвалан свим саиграчима, тренерима, посебно Давиду Рашићу, са којим сам имао и пријатељски однос.

Да ли је тачно да сте веома самокритични?

– Ух, много, можда и претерујем, али такав сам одувек. Чак и кад играм добро, увек критикујем себе да морам боље, никад нисам задовољан, као да сам највећи противник сам себи. Раније је то било много горе, али и даље знам да размишљам дуго о игри. Важно ми је било да никада не разочарам људе око себе, поготово најближе моје.

Владан Матић је једном приликом рекао да сте ви чист пример како се добрим радом све враћа, на шта је мислио?

– Нека то остане између нас двојице. Он је тренер који ме у сваком тренутку подржавао и убацивао ме у ватру, веровао у мене. Да ми он није пружио такву подршку, а касније и Давид, не знам шта би било. Говорио ми је често само да тренирам и да нема везе што немам два метра, да ћу бити одличан. Захвалан сам за све савете, јер је имао и очинску фигуру.

Да ли можете од рукомета да обезбедите финансијску егзистенцију?

– Надам се, из нормалне сам породице, тако да сам морао и морам сам да се борим и градим, што је добро.

Доста се прича о томе да веома водите рачуна о исхрани и начину живота?

– То ми је веома битно, нисам неки тип који излази ноћу и лудује, више водим спортски живот. Наравно, нисмо ни ми машине, волимо да се опустимо, попијемо пиће после утакмице, поједемо нешто мање здраво, али то је све дозирано и у границама нормале. Трудим се да водим рачуна о свему, а и вереница Андријана ми помаже доста у томе. У Шапцу ми је било мало лакше јер сам уз Матеју Додића све савладао, он дечко мери грам пиринча.

Порок?

– Немам ни један.

У децембру сте се преселили у Београд, колико је та промена утицала на вас?

– Јесте, али ми је било лакше уз Андријану и Лазара, све сам лакше пребродио, јер као што рекох није ми се ишло из Шапца још увек... Није живот увек оно што замислимо, тако да сам се и ја прилагодио новонасталој ситуацији. Београд је велики, доста времена се потроши у саобраћају, али адаптирао сам се, па више нема проблема.

Долазак у Партизан доноси и одговорност?

– Светла позорнице јаче сијају, па је сваки покрет израженији и запаженији. Све радим исто као и у Металопластици, само се у Партизану брже види.

У исто време уследио је и позив за репрезентацију?

– То ми је тек био невероватан шок! Кад сам добио позив за припреме у Лозници нисам могао да спавам од узбуђења, све ми је било нестварно...

А, онда је уследио хладан туш и повреда непосредно пред окупљање?

– Невероватно, мислио сам да ћу да умрем. То ми је био шок, па опет нисам спавао, био сам тужан, разочаран, лоше сам се осећао јер сам само размишљао да не радим нешто добро, да нисам спреман, почео сам да сумњам у себе.

Срећом, врло брзо стигао је нови позив Раул Гонзалеса?

– То је био нови степен среће. Уопште долазак у репрезентацију ми је променио разне погледе, јер сам осетио неку дозу среће. Невероватно ми је било како су старији играчи брижни, воде рачуна, разговарају, прави професионалци. Драган Пешмалбек је права машина, невероватан играч и момак, увек ми је све објашњавао, говорио како да играм, али и Урош Борзаш је прва лига. Чак ме на тренинзима пуштао испред себе, само да се опустим и разбијем трему који имам пред утакмицу. Било ми је нестварно да седим и преко пута себе у свлачионици гледам Марсенића, Милосављева, Пешмалбека... Питао сам се у једном моменту, шта ћу ја ту.

Каква је сарадња са селектором Раулом Гонзалесом?

– Фантастична, он је заиста врхунски тренер, неко ко је освојио Лигу шампиона, радио са највећим именима рукомета. Све ово од децембра до сад ми је потпуно нестварно, пресрећан сам што имам прилику да радим са њим и учим. То је злата вредно, а тек ће бити наредне сезоне кад будемо и у Партизану сарађивали – закључио је Аљоша Дамјановић.

ФОТО: Лична архива