Сећа се добро мала Бојана Гочанин, како је некад и љуто а слушајући маму Барбару стајала у сали, на крају непрегледне дворане уза зид на коме је знала сатима да вежба ударце, да се „игра одбојке”. И сад се смеје кад се сети тог периода, једнако поносна јер је управо то поглавље одредило живот протагонисткиње приче. Бојане, Бокца, дела спортске породице Гочанин, у којој ако само мало „загребете”- од лопти не бисте видели ништа друго.
Спортско поштовање и дух репрезентативке Србије и МВП финала плеј-офа, либеру ТЕНТ-а је само печатирао, у овом тренутку, сав труд, рад и детињство које је управо почело у одбојкашком духу.
Војник одбране, увек је ту да се радује, прослави поен, сваки успех тима, плаве чете, али никад до нивоа еуфорије. Просто – васпитање, породични код, став.
Кад неком поклони поверење, онда на сцену ступа једна сасвим друга Бојана, духовита, насмејана, живахна, изнад свега човек.
У разговору за Спортски журнал 23-годишња како сама каже „и данас кад ме најаве Бојана Гочанин из Горњег Милановца” отворила је душу и баш као њене бравуре на терену, у наредним редовима бриљирала је причом и показала заправо ко је она.
- Кроз одбојкашке дане сам много пута чула, „Не ваља ти израз лица на терену” , али свако ко ме боље познаје и кога ја пустим да ми се приближи видеће другу мене, ону насмејану, луду и опуштену – одмах разуверава Бојана.
Одбојка, није било да ли хоће или не можда други спорт:
- Од малих ногу ми је наметнута одбојка да тако кажем. Хахаха. Мама је тренирала одбојку, била је најбоља одбојкашица Југославије. Одбојку је тренирала до своје 43. године. Колико воли овај спорт показује чињеница да и дан данас тренира малишане и ужива у томе из дана у дан. Дужи одлазак кући, у Врњачку Бању, не може да прође без посете њеном клубу.
Управо је мама била главна фигура у професионалном опредељењу, а ту је и прича о чувеном зидићу на коме је све почело:
- Увек је лепо присетити се чувеног зида уз који ме је Барбара, нисам смела да причам мама на тренингу, остављала да се дружим и по сат до два. Увек је изговор био, „мала си, повредићеш се”. Данас могу само да јој захвалим на техници коју имам!
Није успела да оствари сан да буде у репрезентацији:
- Два пута је добила позив и баш та два пута смо брат и ја направили пометњу. Зато сваки мој позив за национални тим, победу, медаљу слави и обрадује се двоструко. Тренирала је у Горњем Милановцу 14 година, све док нисам довољно порасла да је заменим. И дан данас ме некад најаве „Бојана Гочанин из Горњег Милановца”, али и то се рачуна - теоретски одрасла сам тамо.
Иза приче о мајци Барбари, једино и само може да се стави зарез, Бојана открива и зашто:
- Отац Бобан је тренирао фудбал, играо је у Црвеној звезди са чувеним Звонком Милојевићем. Брат Бојан је играо у Телеоптику, ОФК Београду, Металцу из Горњег Милановца, где смо један период били у том истом Милановцу. Течу Радована бих исто морала да споменем - бивши одбојкаш. Горостас, човек од два метра који воли да се шали, и ретко показује емоције. После финалне утакмице и освајања награде за МВП-ја, начула сам да је пало неколико суза. Ако некад освојим медаљу са репрезентацијом, сви знају да је то одличје сачувано баш за њега!
Милановац као одскочна даска, уследио је долазак у Обреновац и сусрет који је променио све:
- Те 2019. године су Иван Кнежевић и Јована Кнежевић (више волим Јовичић да је зовем) дошли су по мене у Милановац и отад је све почело. Прве године кад је уследила пандемија, нашли смо се на првом месту, и титула првака Србије је додељена нама. Знале смо да смо заслужено дошле до лидерске позиције, али ипак је остала жал да завршимо на прави начин.
Седам година касније као круна сезоне, освојили смо финале, титулу:
- Искрено из мог угла, једна од најлепших сезона коју сам имала, и из тога је жеља за освајањем била још већа. Част је била играти са појединим девојкама поново, а са којима сам први пут играла, имам утисак да смо заједно неколико сезона. О овом тиму бих могла да причам данима. Шта су све урадиле ове такмичарске године, шта су све доказале да могу и знају. Уживала сам у сваком тренутку са њима на терену. Било је лепо играти одбојку с осмехом целе сезоне, коју смо завршиле са само једним поразом у регуларном делу. Драго ми је да смо пехар подигли пред пуним трибинама наше дворане, после две невероватне утакмице у којима смо показале какав карактер и квалитет имамо. Тим који не зна, у чијем речнику не постоји реч предаја!
Признаје да је била изненађена наградом МВП:
- Као и што сам поменула, признање за најкориснију играчицу финала ме је изненадило. Верујем да је то сваком либеру у другом плану, али свакако је дошла као ветар у леђа и да знам да сам на правом путу. Још једном бих се захвалила саиграчицама, тренерима, људима из клуба и породици који су били уз мене.
За крај свакако најјачих утисак – Бојанин „филм” у дресу ТЕНТ-а који траје пуних седам година:
- Из године у годину, ТЕНТ је као клуб растао, а самим тим и жеља да се освоји куп, суперкуп и лига. Када се осврнем на све ове године, искрено, не бих мењала ништа. Све се догодило с разлогом. Било је доста изгубљених финала, како првенстава тако и купа. Нека су била болнија, али смо увек излазили јачи из тих пораза, па чак могу да кажем и моћнији! Схватила сам, после свега, долазак у Обреновац је био најбоља опција. Од најлепших успомена – била сам део екипе која је исписала историју више пута, Лига шампиона, чак и пролазак групне фазе, освајање Купа Србије, Суперкупа. Знам биће их још – у даху је спортски живот, али и мало интиме поделила Бојана, која уз резултате, успехе на свим позорницама и домаћим, европским и светским, највише вреднује породицу и вредности које носи из куће Гочанин.
КАД ЈЕ ТЕШКО – МАРИЈА МИТРОВИЋ
Као неко ко не воли гужву и да време проводи у превозу до тренинга, Обреновац је добио само плус у том тренутку:
- О условима и третману који сам имала, нема потребе ни да причам. Ниједног тренутка ми није зафалило ништа. У тренуцима кад ми је било тешко, због одвајања од брата и људи из Милановца, највише утехе ми је пружала моја Мара (физиотерапеут ТЕНТ-а Марија Митровић). Њене терапије су често прелазиле у психотерапије. Била је неко коме сам веровала од првог дана.
СУДБИНА ЈЕ ХТЕЛА, НА ИСТОМ МЕСТУ СА ДВЕ АНЕ – ДРОБЊАК И МАЛЕШЕВИЋ
О репрезентацији?
- Прича са репрезентацијом почела је 2016. године кад сам добила први позив за пионирску репрезентацију и то као примач сервиса. Моје прво веће такмичење и освајање сребрне медаље на Балканском првенству. Тад сам први пут упознала Ану Дробњак. Увек је била спремна кад су у питању тренинг или утакмица, али кад пуњач треба да се понесе за Бугарску, то не гарантује. После осам година, поново смо се среле, и овај пут на истој страни мреже. Хвала одбојци што нам је пружила да се овај пут упознамо боље! Тако је и 2021. године још једна важна персона кришом закорачила у мој свет - за коју исто као и за мене доста људи каже, „промени израз на лицу, насмеј се”. Ана Малешевић, особа са којом сам у ТЕНТ-у и репрезентацији провела безброј лепих тренутака. Једно је било и освајање сребрне медаље на Светском првенству.
ДЕБИ У ПЛАВОМ ДРЕСУ И ПРОСЛАВА 17. РОЂЕНДАНА
Мали осврт на репрезентацију и чувену 2019. годину:
- Први позив сам добила са непуних 17 година, баш кад је Зоран Терзић био селектор. Велика је част била, бити део таквог тима. Увек се осврнем на путовање у Јапан где сам пошла као једина млађа. Девојке су ме прихватиле као део тима, и научиле одбојкашким и људским вредностима. И управо сам 17. рођендан прославила у Јапану. Једна од најлепших успомена у мом животу. О жељама не треба толико причати кажу, једно је сигурно, освајање медаље са сениорском репрезентацијом је сан сваког спортисте. Даћу све од себе да и тај сан остварим!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
