„Желим да ме кћерке памте у дресу“

Младен Бојовић више је од МВП-ја финала плеј-офа Суперлиге. Искусни одбојкаш је симбол истрајности, човек који пркоси неписаним правилима везаним за године и спорт, претварајући сваку сумњу у мотив више.

Са 40 година, у сезони у којој би многи већ сабирали успомене, „Млађа” је исписао најлепше поглавље каријере. Као лидер Радничког из Крагујевца, предводио је тим до друге узастопне титуле шампиона Србије.

Један од најискуснијих коректора домаће лиге, присутан на домаћој позорници више од деценије, годинама је важио за најбољег. Сад кад је то и званично, један податак још више импонује: освојио је свој први трофеј првака Србије. Тиме је потврдио оно у шта су многи веровали још кад је ускочио у дрес Ђавола – никад није касно.

И док признаје да је више пута размишљао о крају, иза сваког његовог поена стоји нешто много веће од спорта. Супруга, бивша одбојкашица Јасна Мајсторовић и две кћерке, старија Андреа и млађа Стефана, које га гледају са трибина и подржавају у жељи да га памте онаквог какав јесте – у дресу, насмејаног, јачег од умора и свих дилема о границама и завршетку каријере.

Какви су утисци?

- Још се слежу, мало смо и прославили. У 40. години сам освојио дуго чекану титулу, изгубио сам у неколико финала са Звездом и Рибницом. Не може да не буде лепо, поготово и МВП признање. Годинама причам хоћу да оставим одбојку, а тек сад немам разлога да то урадим.

Зашто баш у овом тренутку, шта је све било потребно да се поклопи за титулу?

- Скроз другачије сам замишљао овај крај каријере. После Француске, супруга је такође играла тамо, причали смо - враћамо се, одиграм још годину, две у Рибници. Ипак, отишао сам у Пожаревац, Ивица Јевтић је прве сезоне био тренер тамо, али нисмо имали екипу за нешто велико. После тога је било неких прича у Рибници да се прави екипа за титуле, ни то није испало како треба. И ето, десио се Раднички који ме до сада никад није позвао и испало је сјајно.

Доминирали сте у плеј-офу?

- Верујем да никад нико није имао лакши пут кроз плеј-оф. Ипак, иза тога остаје дуга сезона, мени једна од најтежих. Рачунао сам, одиграли смо 42 утакмице у Суперкупу, Лиги шампиона, првенству, а прошле године сам одиграо 23. Погледала нас је срећа у плеј-офу, тако се отворио пут. ВГСК нам је легао, Карађорђе као да се више истрошио против Такова, исто и Војводина са Спартаком и Звездом... Нећу да будем лажно скроман, можда је и до нас, стварно смо имали прави тренутак форме на крају.

Раднички је задржао већину екипе од прошле године, али ви сте били нови играч. Како је изгледао почетак?

- Није било лако, колико год имам искуства и познајемо се сви од раније. Дошао сам у екипу у којој познају једни друге како дишу, ја као пао с марса. Нисам хтео да се истичем, намећем мишљење, они су освојили титулу и без мене, нема шта ја да причам. Требало ми је времена, али навикао сам се и у складу са тим одиграо боље други део сезоне.

Шта је тајна тима који је играо сва финала у последње две године?

- Главна ствар је професионализам. Млађи момци који немају превише искуства вредни су и жељни доказивања, старији играчи прошли су озбиљне клубове и прави су професионалци. Тај спој. То је оно што је недостајало Војводини, иако су имали Марка Радосављевића, требало им је искуство. У игри нема шта да се замери, показали су да могу да се носе са свима. Такође, ми се шалимо да све екипе које играју невероватно, кад дођу против нас као да су на 50 одсто. Да ли ми не дозволимо да дођу до неке препознатљиве енергије или је до квалитета – увек лако приведемо крају.

Како је био сарађивати са Алексом Брђовићем?

- Одлично. Можда је на почетку и он имао тај проблем, како ћу да слушам неког ко је осам година млађи од мене, али код мене се зна ко је тренер. Ако имам своје мишљење, ја ћу да га изнесем, да ли сам на клупи или нисам. То се многим тренерима није свидело, било је ситуација да мисле да је то из сујете... Трудио сам се да причам што мање, али то ми најтеже пада, да прећутим, ха, ха, ха.

Одакле мотивације у тим годинама?

- Кад направим 20 и нешто поена, видим да могу, увек желим још... И то је из године у годину тако. Опет кажем, тело ме слуша, има ситних повреда, али све је то саставни део. Ако не будем могао да играм на овом нивоу, ја ћу сигурно да престанем.

Да ли то значи да ћете и следеће сезоне играти у Суперлиги?

- Ја се надам. Играм добро, освојио сам титулу, признање. Још нико није звао ха, ха, ха. У Крагујевцу још нисмо причали, вероватно нису желели да се оптерећујемо тим стварима, али сигурно хоћемо наредних дана. Ако буде било сјајно, ако се растанемо, растаћемо се као најбољи пријатељи.

Кћерке су вас бодриле?

- Управо то је један од мотива. Старија има четири, а млађа три године. Са супругом која је имала и озбиљнију каријеру од мене сам више пута причао, жао ми је што немају прилику да гледају маму на терену. Мене та мисао покреће, желим да упамте макар мене тако. Пресрећне су кад дођу у халу, ту је син од Душана Лопара, остала дечица, прелепо. Млађу то не интересује, али старија није имала ни пуне две године, а седела је пет сетова на трибинама. Важно ми је да су ту.

Супруга Јасна, као бивша одбојкашица да ли понекад има и играчки савет?

- Причамо стално о одбојци, саветовање мање, више су то коментари. Често имамо размирице, неке ствари не гледамо исто. Она је исто „стара школа”, где је поштовање тренера било на првом месту, однос старији – млађи играчи био другачији, сад свега тога мање има. Ту се мимоилазимо, али све је то на нормалном нивоу. Велика је њена подршка и много ми значи што се бавила истим спортом, све разуме и имам много слободе за опоравак.