„Želim da me kćerke pamte u dresu“

Mladen Bojović više je od MVP-ja finala plej-ofa Superlige. Iskusni odbojkaš je simbol istrajnosti, čovek koji prkosi nepisanim pravilima vezanim za godine i sport, pretvarajući svaku sumnju u motiv više.

Sa 40 godina, u sezoni u kojoj bi mnogi već sabirali uspomene, „Mlađa” je ispisao najlepše poglavlje karijere. Kao lider Radničkog iz Kragujevca, predvodio je tim do druge uzastopne titule šampiona Srbije.

Jedan od najiskusnijih korektora domaće lige, prisutan na domaćoj pozornici više od decenije, godinama je važio za najboljeg. Sad kad je to i zvanično, jedan podatak još više imponuje: osvojio je svoj prvi trofej prvaka Srbije. Time je potvrdio ono u šta su mnogi verovali još kad je uskočio u dres Đavola – nikad nije kasno.

I dok priznaje da je više puta razmišljao o kraju, iza svakog njegovog poena stoji nešto mnogo veće od sporta. Supruga, bivša odbojkašica Jasna Majstorović i dve kćerke, starija Andrea i mlađa Stefana, koje ga gledaju sa tribina i podržavaju u želji da ga pamte onakvog kakav jeste – u dresu, nasmejanog, jačeg od umora i svih dilema o granicama i završetku karijere.

Kakvi su utisci?

- Još se sležu, malo smo i proslavili. U 40. godini sam osvojio dugo čekanu titulu, izgubio sam u nekoliko finala sa Zvezdom i Ribnicom. Ne može da ne bude lepo, pogotovo i MVP priznanje. Godinama pričam hoću da ostavim odbojku, a tek sad nemam razloga da to uradim.

Zašto baš u ovom trenutku, šta je sve bilo potrebno da se poklopi za titulu?

- Skroz drugačije sam zamišljao ovaj kraj karijere. Posle Francuske, supruga je takođe igrala tamo, pričali smo - vraćamo se, odigram još godinu, dve u Ribnici. Ipak, otišao sam u Požarevac, Ivica Jevtić je prve sezone bio trener tamo, ali nismo imali ekipu za nešto veliko. Posle toga je bilo nekih priča u Ribnici da se pravi ekipa za titule, ni to nije ispalo kako treba. I eto, desio se Radnički koji me do sada nikad nije pozvao i ispalo je sjajno.

Dominirali ste u plej-ofu?

- Verujem da nikad niko nije imao lakši put kroz plej-of. Ipak, iza toga ostaje duga sezona, meni jedna od najtežih. Računao sam, odigrali smo 42 utakmice u Superkupu, Ligi šampiona, prvenstvu, a prošle godine sam odigrao 23. Pogledala nas je sreća u plej-ofu, tako se otvorio put. VGSK nam je legao, Karađorđe kao da se više istrošio protiv Takova, isto i Vojvodina sa Spartakom i Zvezdom... Neću da budem lažno skroman, možda je i do nas, stvarno smo imali pravi trenutak forme na kraju.

Radnički je zadržao većinu ekipe od prošle godine, ali vi ste bili novi igrač. Kako je izgledao početak?

- Nije bilo lako, koliko god imam iskustva i poznajemo se svi od ranije. Došao sam u ekipu u kojoj poznaju jedni druge kako dišu, ja kao pao s marsa. Nisam hteo da se ističem, namećem mišljenje, oni su osvojili titulu i bez mene, nema šta ja da pričam. Trebalo mi je vremena, ali navikao sam se i u skladu sa tim odigrao bolje drugi deo sezone.

Šta je tajna tima koji je igrao sva finala u poslednje dve godine?

- Glavna stvar je profesionalizam. Mlađi momci koji nemaju previše iskustva vredni su i željni dokazivanja, stariji igrači prošli su ozbiljne klubove i pravi su profesionalci. Taj spoj. To je ono što je nedostajalo Vojvodini, iako su imali Marka Radosavljevića, trebalo im je iskustvo. U igri nema šta da se zameri, pokazali su da mogu da se nose sa svima. Takođe, mi se šalimo da sve ekipe koje igraju neverovatno, kad dođu protiv nas kao da su na 50 odsto. Da li mi ne dozvolimo da dođu do neke prepoznatljive energije ili je do kvaliteta – uvek lako privedemo kraju.

Kako je bio sarađivati sa Aleksom Brđovićem?

- Odlično. Možda je na početku i on imao taj problem, kako ću da slušam nekog ko je osam godina mlađi od mene, ali kod mene se zna ko je trener. Ako imam svoje mišljenje, ja ću da ga iznesem, da li sam na klupi ili nisam. To se mnogim trenerima nije svidelo, bilo je situacija da misle da je to iz sujete... Trudio sam se da pričam što manje, ali to mi najteže pada, da prećutim, ha, ha, ha.

Odakle motivacije u tim godinama?

- Kad napravim 20 i nešto poena, vidim da mogu, uvek želim još... I to je iz godine u godinu tako. Opet kažem, telo me sluša, ima sitnih povreda, ali sve je to sastavni deo. Ako ne budem mogao da igram na ovom nivou, ja ću sigurno da prestanem.

Da li to znači da ćete i sledeće sezone igrati u Superligi?

- Ja se nadam. Igram dobro, osvojio sam titulu, priznanje. Još niko nije zvao ha, ha, ha. U Kragujevcu još nismo pričali, verovatno nisu želeli da se opterećujemo tim stvarima, ali sigurno hoćemo narednih dana. Ako bude bilo sjajno, ako se rastanemo, rastaćemo se kao najbolji prijatelji.

Kćerke su vas bodrile?

- Upravo to je jedan od motiva. Starija ima četiri, a mlađa tri godine. Sa suprugom koja je imala i ozbiljniju karijeru od mene sam više puta pričao, žao mi je što nemaju priliku da gledaju mamu na terenu. Mene ta misao pokreće, želim da upamte makar mene tako. Presrećne su kad dođu u halu, tu je sin od Dušana Lopara, ostala dečica, prelepo. Mlađu to ne interesuje, ali starija nije imala ni pune dve godine, a sedela je pet setova na tribinama. Važno mi je da su tu.

Supruga Jasna, kao bivša odbojkašica da li ponekad ima i igrački savet?

- Pričamo stalno o odbojci, savetovanje manje, više su to komentari. Često imamo razmirice, neke stvari ne gledamo isto. Ona je isto „stara škola”, gde je poštovanje trenera bilo na prvom mestu, odnos stariji – mlađi igrači bio drugačiji, sad svega toga manje ima. Tu se mimoilazimo, ali sve je to na normalnom nivou. Velika je njena podrška i mnogo mi znači što se bavila istim sportom, sve razume i imam mnogo slobode za oporavak.