ПОТОПЉЕНА ЛОПТА: Кад вода уђе у уши

Вода у Србији је узбуркана... Част пливачима, освајачима медаља за нашу земљу, највеће таласе, ипак, изазива лопта. Ватерполо у Србији није више изнад површине. Доживео је аутопотапање. Капице и бројеви на њима се више не виде...

Србија мора да буде изнад свих нас!

Не желимо да јуримо надморске висине на којима су изграђени српски базени, углавном у Београду, али ћемо констатовати тужан тренутак нашег најтрофејнијег екипног спорта.

Ватерполо репрезентација нас никад није издала, чак ни онда када смо је испраћали аутсајдерски на велика такмичења; „делфини“ су нас стално обрадовали, дали наду овом напаћеном народу, разгалили нацију, донели радост и весеље у сваку кућу, побеђивали велесиле, пењали се на постоља...

Једна неопрезна изјава председника Слободана Сороа, некадашњег голмана који је, такође у неком периоду, градио бесмртност српског ватерпола, подгрејала је видљиво неповерење и увредила „уплакане младе“, које властитом вољом напуштају своју кућу.

Онда је „екипна реакција“ према вођи Савеза изазвала „институционални“ одговор трапавим саопштењем и сада чекамо „тук на утук“... Све изгледа као сипање бензина на отворени пламен, а нигде, ни од никога, нема само једне речи: „ИЗВИНИТЕ!“ 

Ни питања – можемо ли да разговарамо?

Играчи не могу да постављају председника, али исто тако ни председник не може да смени репрезентацију! Врзино коло које прераста у Гордијев чвор!

Репрезентативни ватерполо у Србији запливао је у муљу, плићак је, ипак, круцијална вредност за стање у које смо доспели.

Речи су нам потопљене у базен, виде се само мехурићи из култне серије када Срећко Шојић објашњава извесном „Американцу“ Ђолету „хемијске“ процесе у својој чаши. И мучнину у стомаку.

Море немамо, али нам се базенска вода опасно усталасала. За свађу су увек потребне две стране, а ако разум победи можда се и исплива, дође до даха.

У свађању учествују само губитници. Имали смо спорт победника и јунака.

Вода нам је ушла у уши, српски ватерполо почео је да се гуши...