POTOPLjENA LOPTA: Kad voda uđe u uši

Voda u Srbiji je uzburkana... Čast plivačima, osvajačima medalja za našu zemlju, najveće talase, ipak, izaziva lopta. Vaterpolo u Srbiji nije više iznad površine. Doživeo je autopotapanje. Kapice i brojevi na njima se više ne vide...

Srbija mora da bude iznad svih nas!

Ne želimo da jurimo nadmorske visine na kojima su izgrađeni srpski bazeni, uglavnom u Beogradu, ali ćemo konstatovati tužan trenutak našeg najtrofejnijeg ekipnog sporta.

Vaterpolo reprezentacija nas nikad nije izdala, čak ni onda kada smo je ispraćali autsajderski na velika takmičenja; „delfini“ su nas stalno obradovali, dali nadu ovom napaćenom narodu, razgalili naciju, doneli radost i veselje u svaku kuću, pobeđivali velesile, penjali se na postolja...

Jedna neoprezna izjava predsednika Slobodana Soroa, nekadašnjeg golmana koji je, takođe u nekom periodu, gradio besmrtnost srpskog vaterpola, podgrejala je vidljivo nepoverenje i uvredila „uplakane mlade“, koje vlastitom voljom napuštaju svoju kuću.

Onda je „ekipna reakcija“ prema vođi Saveza izazvala „institucionalni“ odgovor trapavim saopštenjem i sada čekamo „tuk na utuk“... Sve izgleda kao sipanje benzina na otvoreni plamen, a nigde, ni od nikoga, nema samo jedne reči: „IZVINITE!“ 

Ni pitanja – možemo li da razgovaramo?

Igrači ne mogu da postavljaju predsednika, ali isto tako ni predsednik ne može da smeni reprezentaciju! Vrzino kolo koje prerasta u Gordijev čvor!

Reprezentativni vaterpolo u Srbiji zaplivao je u mulju, plićak je, ipak, krucijalna vrednost za stanje u koje smo dospeli.

Reči su nam potopljene u bazen, vide se samo mehurići iz kultne serije kada Srećko Šojić objašnjava izvesnom „Amerikancu“ Đoletu „hemijske“ procese u svojoj čaši. I mučninu u stomaku.

More nemamo, ali nam se bazenska voda opasno ustalasala. Za svađu su uvek potrebne dve strane, a ako razum pobedi možda se i ispliva, dođe do daha.

U svađanju učestvuju samo gubitnici. Imali smo sport pobednika i junaka.

Voda nam je ušla u uši, srpski vaterpolo počeo je da se guši...