БЕЗ ЗБОГОМ: Може виски, мајсторе?!

Није пролеће окаснило ове године, забехарио је мај одавно, па се и ђурђевак зазеленио. Овог Ђурђевдана, међутим, цветни весник пролећа скрушено је повио мирисне латице под тешком сузом због колико очекиване, толико и сумњичаве вести емитоване у сутон 6. маја. Свевишњи је одредио да баш на Ђурђевдан, који Црвена звезда обележава као клупску славу, у свом окриљу пригрли и једну од црвено-белих икона, Владимира Цветковића (84) и тако, без коначног „збогом”, овоземаљском бићу најзаслужнијем за Звездин небески успон, намени ауру вечности.

Вечно ће се памтити и колико раздрагана и распевана толико и ганутљива Звездина ноћ у Барију (29. мај 1991.) после тријумфа у Купу европских шампиона у којој је Цвеле, бучним трубачима и надахнутом хору са играчима, уз учестале репризе песме „Ђурђевдан”, незваничне химне Црвене звезде, неуморно дириговао и као несумњива глава црвено-беле породице, давао тон историјском тренутку. Незаборавне сцене из Барија, можда и најверније осликавају карактер човека у кога су деценијама били загледани фанови свих узраста: од занесених звездаша до безбројних посленика спорта који су у Цвелету имали пример за углед у копирању модерног и ефикасног вођења клуба.

Човек коме рука није задрхтала ни у одсутном часу на Олимпијади (1968.) у бременитом тренутну одлуке на историјском кошаркашком мечу Југославије против тада неприкосновеног СССР-а, са дипломом свршеног економисте и идејом којим путевима ваља кренути у модерној организацији спортског колектива, самоуверено је (1983) преузео бригу о ФК Црвена звезда. Био је Цвеле само формално нов „играч” у организацији фудбалског клуба, јер не само да је у младости, пре кошаркашке лопте, јурио за „бубамаром“ по родној Лозници, него је и са Малог Калемегдана преко кошаркашке табле нетремице мотрио како за Рајка Митића, Драгослава Шекуларца, Бору Костића... „послодавци” фудбалског клуба, попут Кике Поповића и др Аце Обрадовића, ударају темеље будућег фудбалског храма.

Годинама касније ни сам Цвеле није тајио да је управо од Аце Обрадовића, популарног „Др О” крао занат будућег спортског менаџера, по угледу на развијеније фудбалске земље. Биле су то тада „козје стазе” којима се, у специфичном политичком тренутку, др О кретао опрезно и „на прстима” али је ипак, после „афере Остојић” под етикетом да је „техноменаџер” протеран из фудбала и из социјалистичке Југославије.

– „Козје стазе” др Обрадовића, биле су у великој мери траса којом смо, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, кренули да градимо Звездину европску аутостраду Џајић и ја, али и пул способних и успешних привредника, менаџера, утицајних људи – био је увод у неформални разговор на који ме је, новопечени пензионер, Цвеле, неколико дана по навршене 42 године стажа, позвао у скромни кутак у Баба Вишњиној улици на Врачару.

Пристављајући кафу, преко рамена је добацио: „Може виски, мајсторе”, што је годинама, готово свакодневно, било његово прво питање пошто бих се, након неизоставног вербалног „претреса” секретарице Силве о томе шта то „Журнал” пише, обрео пред Цвелетом у канцеларији генералног секретара Звезде. „Ја сам, иначе, подвукао црту, виски ни данас не мрзим, али с њим сам се растао, има и других задовољстава“, пренео сам део тадашњег разговора из Баба Вишњине улице, за тиражни недељник „Темпо” у децембарском броју 2001.

Био је тада Цвеле посебно емотиван и због чињенице да је, по сили закона, у пензију отишао баш у јубиларној, десетој години после Барија и Токија.

– То је, без сумње и мој највећи јубилеј, јер европска и светска шампионска титула Црвене звезде, не може се ничим мерити у мом богатом радном веку... Човек, међутим, мора да одабере тренутак кад ће се повући. И нисам само ја у питању, било ко да сутра оде из Звезде, она мора да настави путем који је поплочан светским искуством. Мало је, међутим, тога о чему сам маштао, а да ми се није остварило. Остаје, ипак, жал што са светском генерацијом из 1991. коју су убили политика и белосветски моћници, нисмо бар још две-три године владали фудбалском планетом – носталгично је Цвеле вртео главом, подсећајући на спортске санкције због којих је цинично и репрезентација Југославије враћена са ЕП у Шведској.

Приликом последњег виђења у његовом дому у Курсулиној улици, једног недавног августа, кад му је већ штака постала неизбежно помагало и кад је уобичајени ужи „самит” пробраних другара у оближњем кафићу безнадежно чувао столицу за Цвелета, са сетом и нескривеним дивљењем приповедао ми је о човеку који му је и под старе дане остао идол.

– Радивој Кораћ, незаборавни Жућко, био је за мене земаљско божанство, као кошаркаш, интелектуалац, фрајер са штрафте, легенда по којој је почетак Кнез Михајлове улице добило назив „Жућково ћоше”. Премда сам само три године био млађи од њега, да ми је неко указао могућност да се у дресу као тинејџер сликам са Жућком, спортски живот би ми у потпуности био испуњен. Живот је, међутим, хтео да и пре своје 18. године заиграм у Звездином дресу против легенде ОКК Београда, Радивоја Кораћа, да будемо заједно у репрезентацији Југославије, да га престигнем на листи стрелаца, будем чак и капитен државног тима у чијем саставу је играо и легендарни Жућко, али и да уз њега будем и на тужном растанку, на његовој сахрани, као члан почасне, посмртне страже.

Сведок Цвелетове сугестивне и сетне искрене исповести, његов брат Боби, који је живео у Немачкој и повремено га обилазио, за тренутак је заборавио на пристављену кафу. А ником од нас није ни пало напамет питање: „Може виски, мајсторе”.