BEZ ZBOGOM: Može viski, majstore?!

Nije proleće okasnilo ove godine, zabehario je maj odavno, pa se i đurđevak zazelenio. Ovog Đurđevdana, međutim, cvetni vesnik proleća skrušeno je povio mirisne latice pod teškom suzom zbog koliko očekivane, toliko i sumnjičave vesti emitovane u suton 6. maja. Svevišnji je odredio da baš na Đurđevdan, koji Crvena zvezda obeležava kao klupsku slavu, u svom okrilju prigrli i jednu od crveno-belih ikona, Vladimira Cvetkovića (84) i tako, bez konačnog „zbogom”, ovozemaljskom biću najzaslužnijem za Zvezdin nebeski uspon, nameni auru večnosti.

Večno će se pamtiti i koliko razdragana i raspevana toliko i ganutljiva Zvezdina noć u Bariju (29. maj 1991.) posle trijumfa u Kupu evropskih šampiona u kojoj je Cvele, bučnim trubačima i nadahnutom horu sa igračima, uz učestale reprize pesme „Đurđevdan”, nezvanične himne Crvene zvezde, neumorno dirigovao i kao nesumnjiva glava crveno-bele porodice, davao ton istorijskom trenutku. Nezaboravne scene iz Barija, možda i najvernije oslikavaju karakter čoveka u koga su decenijama bili zagledani fanovi svih uzrasta: od zanesenih zvezdaša do bezbrojnih poslenika sporta koji su u Cveletu imali primer za ugled u kopiranju modernog i efikasnog vođenja kluba.

Čovek kome ruka nije zadrhtala ni u odsutnom času na Olimpijadi (1968.) u bremenitom trenutnu odluke na istorijskom košarkaškom meču Jugoslavije protiv tada neprikosnovenog SSSR-a, sa diplomom svršenog ekonomiste i idejom kojim putevima valja krenuti u modernoj organizaciji sportskog kolektiva, samouvereno je (1983) preuzeo brigu o FK Crvena zvezda. Bio je Cvele samo formalno nov „igrač” u organizaciji fudbalskog kluba, jer ne samo da je u mladosti, pre košarkaške lopte, jurio za „bubamarom“ po rodnoj Loznici, nego je i sa Malog Kalemegdana preko košarkaške table netremice motrio kako za Rajka Mitića, Dragoslava Šekularca, Boru Kostića... „poslodavci” fudbalskog kluba, poput Kike Popovića i dr Ace Obradovića, udaraju temelje budućeg fudbalskog hrama.

Godinama kasnije ni sam Cvele nije tajio da je upravo od Ace Obradovića, popularnog „Dr O” krao zanat budućeg sportskog menadžera, po ugledu na razvijenije fudbalske zemlje. Bile su to tada „kozje staze” kojima se, u specifičnom političkom trenutku, dr O kretao oprezno i „na prstima” ali je ipak, posle „afere Ostojić” pod etiketom da je „tehnomenadžer” proteran iz fudbala i iz socijalističke Jugoslavije.

– „Kozje staze” dr Obradovića, bile su u velikoj meri trasa kojom smo, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, krenuli da gradimo Zvezdinu evropsku autostradu Džajić i ja, ali i pul sposobnih i uspešnih privrednika, menadžera, uticajnih ljudi – bio je uvod u neformalni razgovor na koji me je, novopečeni penzioner, Cvele, nekoliko dana po navršene 42 godine staža, pozvao u skromni kutak u Baba Višnjinoj ulici na Vračaru.

Pristavljajući kafu, preko ramena je dobacio: „Može viski, majstore”, što je godinama, gotovo svakodnevno, bilo njegovo prvo pitanje pošto bih se, nakon neizostavnog verbalnog „pretresa” sekretarice Silve o tome šta to „Žurnal” piše, obreo pred Cveletom u kancelariji generalnog sekretara Zvezde. „Ja sam, inače, podvukao crtu, viski ni danas ne mrzim, ali s njim sam se rastao, ima i drugih zadovoljstava“, preneo sam deo tadašnjeg razgovora iz Baba Višnjine ulice, za tiražni nedeljnik „Tempo” u decembarskom broju 2001.

Bio je tada Cvele posebno emotivan i zbog činjenice da je, po sili zakona, u penziju otišao baš u jubilarnoj, desetoj godini posle Barija i Tokija.

– To je, bez sumnje i moj najveći jubilej, jer evropska i svetska šampionska titula Crvene zvezde, ne može se ničim meriti u mom bogatom radnom veku... Čovek, međutim, mora da odabere trenutak kad će se povući. I nisam samo ja u pitanju, bilo ko da sutra ode iz Zvezde, ona mora da nastavi putem koji je popločan svetskim iskustvom. Malo je, međutim, toga o čemu sam maštao, a da mi se nije ostvarilo. Ostaje, ipak, žal što sa svetskom generacijom iz 1991. koju su ubili politika i belosvetski moćnici, nismo bar još dve-tri godine vladali fudbalskom planetom – nostalgično je Cvele vrteo glavom, podsećajući na sportske sankcije zbog kojih je cinično i reprezentacija Jugoslavije vraćena sa EP u Švedskoj.

Prilikom poslednjeg viđenja u njegovom domu u Kursulinoj ulici, jednog nedavnog avgusta, kad mu je već štaka postala neizbežno pomagalo i kad je uobičajeni uži „samit” probranih drugara u obližnjem kafiću beznadežno čuvao stolicu za Cveleta, sa setom i neskrivenim divljenjem pripovedao mi je o čoveku koji mu je i pod stare dane ostao idol.

– Radivoj Korać, nezaboravni Žućko, bio je za mene zemaljsko božanstvo, kao košarkaš, intelektualac, frajer sa štrafte, legenda po kojoj je početak Knez Mihajlove ulice dobilo naziv „Žućkovo ćoše”. Premda sam samo tri godine bio mlađi od njega, da mi je neko ukazao mogućnost da se u dresu kao tinejdžer slikam sa Žućkom, sportski život bi mi u potpunosti bio ispunjen. Život je, međutim, hteo da i pre svoje 18. godine zaigram u Zvezdinom dresu protiv legende OKK Beograda, Radivoja Koraća, da budemo zajedno u reprezentaciji Jugoslavije, da ga prestignem na listi strelaca, budem čak i kapiten državnog tima u čijem sastavu je igrao i legendarni Žućko, ali i da uz njega budem i na tužnom rastanku, na njegovoj sahrani, kao član počasne, posmrtne straže.

Svedok Cveletove sugestivne i setne iskrene ispovesti, njegov brat Bobi, koji je živeo u Nemačkoj i povremeno ga obilazio, za trenutak je zaboravio na pristavljenu kafu. A nikom od nas nije ni palo napamet pitanje: „Može viski, majstore”.