„Више бих сазрео да сам дуже остао на Маракани”

Елвир Болић је каријеру започео у зеничком Челику. еци. Екстра таленат, примећен у Челику, одвео га је у Црвену звезду, па даље у Турску, Шпанију, био је капитен репрезентације Босне и Херговине, а копачке је окачио о клин као играч Ријеке. Рођен је у Зеници, 10. октобра 1971.

- Почео сам у Скугрићу, у родној Зеници. Сваком дечаку била је највећа жеља и замисао да се бави фудбалом. Играо сам за млађе селекције Челика. Једино шта сам замишљао је да заиграм за први тим Челика на „Билином пољу”. Сан ми се јако брзо остварио, јер сам за сениоре Челика дебитовао са 16 година. Све што је било везано тада за мене тицало се Челика и младе репрезентације Југославије. Дакле, сан из детињства се остварио -  започео је причу Елвир Болић.

Брзо су за Болића почели да се интересују најбољи клубови некадашње државе.

- Пошто сам прошао све млађе селекције Југославије, доста рано почели су контакти са људима из неколико већих клубова. Још док је тренер Звезде био Љупко Петровић, црвено-бели су ме контактирали. Чак сам и био у Београду на разговорима, али тада то није успело. Касније су се појавили загребачки Динамо и Хајдук, али ме Црвена звезда у децембру 1991. опет позвала на разговор. Челници клуба са Маракане рекли су ми да су све договорили са Челиком и да је остало само на мени да одлучим. Нормално, прихватио сам, јер Звезда је била актуелни европски и светски клупски првак. Неколико дана раније гледао сам меч са Коло Колом за и нисам ни сањао да ћу за две или три недеље постати део тог тима. Одувек сам маштао да заиграм у клубу каква је Звезда и брзо ми се тако нешто остварило.

Елвир наглашава да му је било прелепо у најтрофејнијем српском клубу:

- Остао сам само седам или осам месеци, али било је незаборавно. Играти у тако великом клубу, освојити титулу, играти у финалу Купа Југославије против Партизана не могу да заборавим. Упознао сам Београд, људе у њему. Искористио сам прилику која ми се указала, играо у првом Купу шампиона по групама. Касније су дошла позната дешавања, на која нико од нас није могао да утиче. За мене штета, јер да сам остао макар две године у Звезди више бих сазрео. Овако, отишао сам у иностранство са 21 годином..

Расула се некадашња заједничка земља, а он је потом отишао у Турску, у највеће клубове.

- Као играч Звезде имао сам много понуда. Звали су ме из Француске и Шпаније, а ја сам ценио толику упорност Галатасараја. Фасцинирао ме Истанбул као град и њихови навијачи. Када сам слетео на аеродром, дочекало ме је више од хиљаду људи. Нисам био навикнут на такав начин навијања. Био сам млад, а и дешавања у земљи, моја немогућност да дођем кући допринели су да одем у иностранство. Требало ми је годину дана да се адаптирам, али касније је све испало добро. Презадовољан сам оствареним.

Болић је са Фенербахчеом славио титулу првака Турске. Каже да је чудан темперамент навијача у тој земљи. Умели су зналачки да прославе прво место.

- Фенер седам година није био први, успели смо у мојој првој сезони. Прослава титуле била је феноменална. Кад се тугује, сви су тужни. Еуфорија је кад се побеђује. Медији дају много простора слављеницима. Фудбал је на првом месту. То, додуше, ствара већи притисак. Многи велики асови тако нешто нису издржали. Касније кад сам отишао у Шпанију схватио сам колико је лакше играти него у Турској.

Елвир је отишао у Рајо Ваљекано, и тамо је остварио леп учинак.

- Шпанија је идеална земља за уживање и фудбал. Шпанци  раде систематски, нема јаког притиска. Не чуди ме да праве врхунске резултате. Све је опуштено, али су фокусирани на оно што раде. На Иберијском полуострву провео сам прелепе године.

После Рајо Ваљекана Болић се вратио се у Турску, носио дресове Истанбулспора, Генчербирлигија и Малатије, а каријеру је завршио 2006. у Ријеци. На 450 утакмица у клубовима постигао је 161 гол.

- Увек може боље. Ствари које су се дешавале, моја младост и незрелост кад сам отишао у иностранство можда су умањили учинак. Није било лако, далеко од тога. Фудбал у Југославији и ово данас не може да се пореди. Сећам се утакмице против Партизана, Бајро Жупић ми је поломио зглоб, а није добио ни жути картон. У Челику и у Звезди играо сам везисту, а касније сам био шпиц. Могао сам дуже да играм, али досадила су ми сва та путовања. Упркос свему, задовољан сам каријером, ништа не бих мењао.

Болић је био члан младе репрезентације Југославије,  једно време и капитен репрезентације Босне и Херцеговине, на 51 мечу 22 пута се уписао у стрелце.

- Касно сам почео играти за државни тим. Било је тад  мање утакмица. Није било лако. Кренули смо од последњег шешира. Волео бих да се у све земље које су чиниле Југославију уведе систем који ствара играче како је то било у заједничкој држави. Родитељи се нису мешали, квалитетно се радило са младима, онда и не чуди што је било толико много квалитетних играча. Данас се тако ради у Шпанији.

Био је један од најбољих фудбалера свог времена, у доброј мери спутан тадашњим збивањима и вратоломијама да покаже шта зна и уме. Међутим, и у таквим околностима показао је пуни сјај. Памтиће се учинак Елвира Болића на дуже стазе. И препричавати...