„Više bih sazreo da sam duže ostao na Marakani”

Elvir Bolić je karijeru započeo u zeničkom Čeliku. eci. Ekstra talenat, primećen u Čeliku, odveo ga je u Crvenu zvezdu, pa dalje u Tursku, Španiju, bio je kapiten reprezentacije Bosne i Hergovine, a kopačke je okačio o klin kao igrač Rijeke. Rođen je u Zenici, 10. oktobra 1971.

- Počeo sam u Skugriću, u rodnoj Zenici. Svakom dečaku bila je najveća želja i zamisao da se bavi fudbalom. Igrao sam za mlađe selekcije Čelika. Jedino šta sam zamišljao je da zaigram za prvi tim Čelika na „Bilinom polju”. San mi se jako brzo ostvario, jer sam za seniore Čelika debitovao sa 16 godina. Sve što je bilo vezano tada za mene ticalo se Čelika i mlade reprezentacije Jugoslavije. Dakle, san iz detinjstva se ostvario -  započeo je priču Elvir Bolić.

Brzo su za Bolića počeli da se interesuju najbolji klubovi nekadašnje države.

- Pošto sam prošao sve mlađe selekcije Jugoslavije, dosta rano počeli su kontakti sa ljudima iz nekoliko većih klubova. Još dok je trener Zvezde bio Ljupko Petrović, crveno-beli su me kontaktirali. Čak sam i bio u Beogradu na razgovorima, ali tada to nije uspelo. Kasnije su se pojavili zagrebački Dinamo i Hajduk, ali me Crvena zvezda u decembru 1991. opet pozvala na razgovor. Čelnici kluba sa Marakane rekli su mi da su sve dogovorili sa Čelikom i da je ostalo samo na meni da odlučim. Normalno, prihvatio sam, jer Zvezda je bila aktuelni evropski i svetski klupski prvak. Nekoliko dana ranije gledao sam meč sa Kolo Kolom za i nisam ni sanjao da ću za dve ili tri nedelje postati deo tog tima. Oduvek sam maštao da zaigram u klubu kakva je Zvezda i brzo mi se tako nešto ostvarilo.

Elvir naglašava da mu je bilo prelepo u najtrofejnijem srpskom klubu:

- Ostao sam samo sedam ili osam meseci, ali bilo je nezaboravno. Igrati u tako velikom klubu, osvojiti titulu, igrati u finalu Kupa Jugoslavije protiv Partizana ne mogu da zaboravim. Upoznao sam Beograd, ljude u njemu. Iskoristio sam priliku koja mi se ukazala, igrao u prvom Kupu šampiona po grupama. Kasnije su došla poznata dešavanja, na koja niko od nas nije mogao da utiče. Za mene šteta, jer da sam ostao makar dve godine u Zvezdi više bih sazreo. Ovako, otišao sam u inostranstvo sa 21 godinom..

Rasula se nekadašnja zajednička zemlja, a on je potom otišao u Tursku, u najveće klubove.

- Kao igrač Zvezde imao sam mnogo ponuda. Zvali su me iz Francuske i Španije, a ja sam cenio toliku upornost Galatasaraja. Fascinirao me Istanbul kao grad i njihovi navijači. Kada sam sleteo na aerodrom, dočekalo me je više od hiljadu ljudi. Nisam bio naviknut na takav način navijanja. Bio sam mlad, a i dešavanja u zemlji, moja nemogućnost da dođem kući doprineli su da odem u inostranstvo. Trebalo mi je godinu dana da se adaptiram, ali kasnije je sve ispalo dobro. Prezadovoljan sam ostvarenim.

Bolić je sa Fenerbahčeom slavio titulu prvaka Turske. Kaže da je čudan temperament navijača u toj zemlji. Umeli su znalački da proslave prvo mesto.

- Fener sedam godina nije bio prvi, uspeli smo u mojoj prvoj sezoni. Proslava titule bila je fenomenalna. Kad se tuguje, svi su tužni. Euforija je kad se pobeđuje. Mediji daju mnogo prostora slavljenicima. Fudbal je na prvom mestu. To, doduše, stvara veći pritisak. Mnogi veliki asovi tako nešto nisu izdržali. Kasnije kad sam otišao u Španiju shvatio sam koliko je lakše igrati nego u Turskoj.

Elvir je otišao u Rajo Valjekano, i tamo je ostvario lep učinak.

- Španija je idealna zemlja za uživanje i fudbal. Španci  rade sistematski, nema jakog pritiska. Ne čudi me da prave vrhunske rezultate. Sve je opušteno, ali su fokusirani na ono što rade. Na Iberijskom poluostrvu proveo sam prelepe godine.

Posle Rajo Valjekana Bolić se vratio se u Tursku, nosio dresove Istanbulspora, Genčerbirligija i Malatije, a karijeru je završio 2006. u Rijeci. Na 450 utakmica u klubovima postigao je 161 gol.

- Uvek može bolje. Stvari koje su se dešavale, moja mladost i nezrelost kad sam otišao u inostranstvo možda su umanjili učinak. Nije bilo lako, daleko od toga. Fudbal u Jugoslaviji i ovo danas ne može da se poredi. Sećam se utakmice protiv Partizana, Bajro Župić mi je polomio zglob, a nije dobio ni žuti karton. U Čeliku i u Zvezdi igrao sam vezistu, a kasnije sam bio špic. Mogao sam duže da igram, ali dosadila su mi sva ta putovanja. Uprkos svemu, zadovoljan sam karijerom, ništa ne bih menjao.

Bolić je bio član mlade reprezentacije Jugoslavije,  jedno vreme i kapiten reprezentacije Bosne i Hercegovine, na 51 meču 22 puta se upisao u strelce.

- Kasno sam počeo igrati za državni tim. Bilo je tad  manje utakmica. Nije bilo lako. Krenuli smo od poslednjeg šešira. Voleo bih da se u sve zemlje koje su činile Jugoslaviju uvede sistem koji stvara igrače kako je to bilo u zajedničkoj državi. Roditelji se nisu mešali, kvalitetno se radilo sa mladima, onda i ne čudi što je bilo toliko mnogo kvalitetnih igrača. Danas se tako radi u Španiji.

Bio je jedan od najboljih fudbalera svog vremena, u dobroj meri sputan tadašnjim zbivanjima i vratolomijama da pokaže šta zna i ume. Međutim, i u takvim okolnostima pokazao je puni sjaj. Pamtiće se učinak Elvira Bolića na duže staze. I prepričavati...