Руке које лече све ране

Рукомет је одувек био више од игре. У свлачионицама, на дугим путовањима, у тренуцима победа и пораза, настају везе које трају читав живот. А у мушкој репрезентацији Србије једна таква прича траје више од три деценије – тиха, ненаметљива, али драгоцена. Док су се генерације играча смењивале, док су се мењали селектори, дворане и такмичења, једно презиме остало је стални део националног тима – Радуловић.

Владимир већ 33 године брине о здрављу српских рукометаша, о њиховом опоравку после тешких мечева, о сваком болу, повреди и повратку на терен. За многе играче био је много више од физиотерапеута – човек коме се верује, ослонац у најтежим тренуцима, неко ко је увек ту када је најпотребније. Његове руке памте хиљаде тренинга, утакмица и великих шампионата, али и безброј разговора који остају далеко од очију јавности.

А онда је, природно и тихо, у ту причу ушао и његов син Петар. Последњих пет година и он је стални део репрезентације, настављајући пут који је његов отац градио деценијама. Данас, раме уз раме, отац и син деле исту клупу, свлачионицу и исти грб Србије на грудима. У спорту, посебно у великим светским репрезентацијама, није реткост да се знање и посвећеност преносе са генерације на генерацију, али свака таква прича носи посебну емоцију. Јер није лако наследити нечији пут, а још теже заслужити поштовање које се гради годинама.

- У репрезентацији сам од 1992. и прве припреме са тимом биле су за Олимпијске игре у Барселони, на које нисмо отишли. Тада сам радио у Црвеној звезди, старије колеге нису могле да иду и позвали су мене. Оберучке сам прихватио позив и од тада сам ту – присећа се Влада Радуловић првог доласка у репрезентацију.

Петар, сјајан и веома културан момак, омиљен међу репрезентативцима је додао:

- Моја прва акција је била 2019. године, био је и играли смо квалификације против Хрватске. Имао сам осамнаест година и селектор је био Ненад Перуничић.

Да ли је рукомет био одувек омиљени спорт у вашој кући?

- Јесте, није се доводило у питање никада, рукомет је некако обележио наше животе. Петар је растао у дворанама, на тренинзима, виђао је велики број играча, а већина су нам и кућни пријатељи. Петар је сам изразио жељу да буде физиотерапеут, завршио је високу школу и сад је то постало фамилијарно.

Петар је додао:

- Одувек сам воле да идем на тренинге са њим, нема везе да ли је Звезда или репрезентација, ја сам уживао. Све је било спонтано, свидело ми се како све то изгледа.

Како људи реагују кад схвате да сте отац и син?

- Одлично, дешавало се да у репрезентацији нико није знао, а онда су се изненадили. Искрено, размишљао сам дуго да ли да ангажујем Петра за помоћника, јер наш народ је чудан, да не буде, ето син... Међутим, био сам сигуран у њега, јер сам знао како се понаша, какав је и колико је културан, васпитан. Уз то, има знање и жели да учи, тако да су реакције и тада, а и сада биле позитивне и добре. Тражио сам дозволу људи из Савеза, нико није имао ништа против и ето, Петар је ту да ме наследи једног дана.

Петре, колико је чудно што радиш са оцем и то овакав посао?

- Искрено, мени није ништа чудно јер имамо искрен и отворен однос. Кад смо у репрезентацији, однос је другачији, прави професионалан, мада смо и приватно као најбољи другари. Толико смо професионални у послу да нико од играча није могао да схвати да смо отац и син, наше понашање није било такво.

Да ли је олакшавајућа или отежавајућа околност што радите заједно?

- Олакшавајућа, јер имамо добар однос у сваком смислу, и приватно смо везани доста, тако да није било проблема – рекао је Петар.

Владо, да ли сте имали страх?

- Јесам, као родитељ мало сам се плашио шта ће и како ће бити, јер је репрезентација озбиљна ствар. Међутим, веровао сам у њега, познавао га и кад сам рационално сагледао ствари све је дошло на своје.