Ruke koje leče sve rane

Rukomet je oduvek bio više od igre. U svlačionicama, na dugim putovanjima, u trenucima pobeda i poraza, nastaju veze koje traju čitav život. A u muškoj reprezentaciji Srbije jedna takva priča traje više od tri decenije – tiha, nenametljiva, ali dragocena. Dok su se generacije igrača smenjivale, dok su se menjali selektori, dvorane i takmičenja, jedno prezime ostalo je stalni deo nacionalnog tima – Radulović.

Vladimir već 33 godine brine o zdravlju srpskih rukometaša, o njihovom oporavku posle teških mečeva, o svakom bolu, povredi i povratku na teren. Za mnoge igrače bio je mnogo više od fizioterapeuta – čovek kome se veruje, oslonac u najtežim trenucima, neko ko je uvek tu kada je najpotrebnije. Njegove ruke pamte hiljade treninga, utakmica i velikih šampionata, ali i bezbroj razgovora koji ostaju daleko od očiju javnosti.

A onda je, prirodno i tiho, u tu priču ušao i njegov sin Petar. Poslednjih pet godina i on je stalni deo reprezentacije, nastavljajući put koji je njegov otac gradio decenijama. Danas, rame uz rame, otac i sin dele istu klupu, svlačionicu i isti grb Srbije na grudima. U sportu, posebno u velikim svetskim reprezentacijama, nije retkost da se znanje i posvećenost prenose sa generacije na generaciju, ali svaka takva priča nosi posebnu emociju. Jer nije lako naslediti nečiji put, a još teže zaslužiti poštovanje koje se gradi godinama.

- U reprezentaciji sam od 1992. i prve pripreme sa timom bile su za Olimpijske igre u Barseloni, na koje nismo otišli. Tada sam radio u Crvenoj zvezdi, starije kolege nisu mogle da idu i pozvali su mene. Oberučke sam prihvatio poziv i od tada sam tu – priseća se Vlada Radulović prvog dolaska u reprezentaciju.

Petar, sjajan i veoma kulturan momak, omiljen među reprezentativcima je dodao:

- Moja prva akcija je bila 2019. godine, bio je i igrali smo kvalifikacije protiv Hrvatske. Imao sam osamnaest godina i selektor je bio Nenad Peruničić.

Da li je rukomet bio oduvek omiljeni sport u vašoj kući?

- Jeste, nije se dovodilo u pitanje nikada, rukomet je nekako obeležio naše živote. Petar je rastao u dvoranama, na treninzima, viđao je veliki broj igrača, a većina su nam i kućni prijatelji. Petar je sam izrazio želju da bude fizioterapeut, završio je visoku školu i sad je to postalo familijarno.

Petar je dodao:

- Oduvek sam vole da idem na treninge sa njim, nema veze da li je Zvezda ili reprezentacija, ja sam uživao. Sve je bilo spontano, svidelo mi se kako sve to izgleda.

Kako ljudi reaguju kad shvate da ste otac i sin?

- Odlično, dešavalo se da u reprezentaciji niko nije znao, a onda su se iznenadili. Iskreno, razmišljao sam dugo da li da angažujem Petra za pomoćnika, jer naš narod je čudan, da ne bude, eto sin... Međutim, bio sam siguran u njega, jer sam znao kako se ponaša, kakav je i koliko je kulturan, vaspitan. Uz to, ima znanje i želi da uči, tako da su reakcije i tada, a i sada bile pozitivne i dobre. Tražio sam dozvolu ljudi iz Saveza, niko nije imao ništa protiv i eto, Petar je tu da me nasledi jednog dana.

Petre, koliko je čudno što radiš sa ocem i to ovakav posao?

- Iskreno, meni nije ništa čudno jer imamo iskren i otvoren odnos. Kad smo u reprezentaciji, odnos je drugačiji, pravi profesionalan, mada smo i privatno kao najbolji drugari. Toliko smo profesionalni u poslu da niko od igrača nije mogao da shvati da smo otac i sin, naše ponašanje nije bilo takvo.

Da li je olakšavajuća ili otežavajuća okolnost što radite zajedno?

- Olakšavajuća, jer imamo dobar odnos u svakom smislu, i privatno smo vezani dosta, tako da nije bilo problema – rekao je Petar.

Vlado, da li ste imali strah?

- Jesam, kao roditelj malo sam se plašio šta će i kako će biti, jer je reprezentacija ozbiljna stvar. Međutim, verovao sam u njega, poznavao ga i kad sam racionalno sagledao stvari sve je došlo na svoje.