„Жалим што нисам постигао гол у вечитом дербију”

Да је имао среће и да су га повреде мимоишле, Бошко Јанковић сврстао би се међу незаборавне асове Црвене звезде и српског фудбала. Многи су му прогнозирали тако нешто, али три тешке повреде утицале су да каријеру заврши пре времена, у 32. години.

Био је најталентованији фудбалер у Србији, изузетан техничар, јак, убитачног шута, уз сјајно извођење прекида и добре игре главом. Рођен је 1. марта 1984. у Београду, звездаш је од главе до пете.

- Први пут на фудбалски терен крочио сам у Црвеној звезди. Било је то 1991. и све у време кад је мој вољени клуб освојио Куп европских шампиона. Сећам се да ме је деда одвео у базу на окупљање дечака. И након другог тренинга је Јован Куле Аћимовић, прослављени ас  црвено-белих и југословенског фудбала, у оној групи деце од предесетак издвојио мене са стране. Рекао ми је да следеће недеље донесем две фотографије и крштеницу и да се прикључим озбиљним тренинзима у Црвеној звезди. Дакле, од осме до 21. године провео сам у том клубу и вежу ме прелепа сећања на то доба. Сада, кад више не играм, могу рећи да су се скоро сви моји снови остварили - започео је разговор Бошко Јанковић.

Провео је четири године у сениорском тиму нашег најтрофејнијег клуба. У 74 званичне утакмице постигао је 24 гола, али на позајмици у убском Јединству у 28 мечева чак 21 гол. За офанзивног везног играча то су импресивне бројке.

- Фудбал је раније био доста другачији. Данас је на неком другом нивоу. У то време везни играч да постигне толико голова није била честа појава. Био сам често близу гола и у завршницама акција. То ме одликовало – да асистирам и дајем голове. То је један од квалитета које сам поседовао и које сам користио. По питању повреда, каријера ми је била доста турбулентна - додаје Јанковић.

На Маракани је прославио две дупле круне. И сам је кумовао тим освајањима.

- Најлепше ми је у Црвеној звезди било кад је Валтер Зенга постављен за тренера. Створила се невероватна хемија између њега и нас фудбалера, где је он донео нешто ново. Звезда пре њега није имала странца за тренера. Донео је неку невероватну енергију, па се то на терену и осећало. Толико смо били доминантни, толико смо побеђивали, а имали квалитет са свих страна. Имали смо играче који су направили феноменалне каријере. Били  су ту: Никола Жигић, Марко Пантелић, Душан Баста, Милан Бишевац, Милан Дудић, Александар Луковић, Ненад Ковачевић, Марко Перовић, покојни Дејан Миловановић... Постојао је квалитет, па ми је жао што нисмо нешто више остварили у Европи. Другачији је био систем такмичења, упадали смо у тешке ситуације, добијали увек најјаче противнике, нисмо имали среће у жребовима. Једном смо извукли ПСВ, други пут Милан, који је те сезоне освојио  Лигу шампиона. Били смо млади момци, борили се колико смо могли, али је искуство пресудило.

Јанковић је одиграо четири првенствена вечита дербија и један у купу. Куриозитет – никада Звезда са њим није изгубила од Партизана.

- Леп је то податак. Буди најинтензивније и најлепше успомене. Ништа се не може поредити са утакмицама Црвене звезде и Партизана, никакав други осећај. То је нешто посебно. Сањати да играш за Звезду, па ти се то оствари и на крцатој Маракани истрчиш пред вечити дерби, то је нешто феноменално. Жао ми је што у тим окршајима нисам успео да се упишем у стрелце. На крају је све добро испало, освајали смо дупле круне.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ