„Žalim što nisam postigao gol u večitom derbiju”

Da je imao sreće i da su ga povrede mimoišle, Boško Janković svrstao bi se među nezaboravne asove Crvene zvezde i srpskog fudbala. Mnogi su mu prognozirali tako nešto, ali tri teške povrede uticale su da karijeru završi pre vremena, u 32. godini.

Bio je najtalentovaniji fudbaler u Srbiji, izuzetan tehničar, jak, ubitačnog šuta, uz sjajno izvođenje prekida i dobre igre glavom. Rođen je 1. marta 1984. u Beogradu, zvezdaš je od glave do pete.

- Prvi put na fudbalski teren kročio sam u Crvenoj zvezdi. Bilo je to 1991. i sve u vreme kad je moj voljeni klub osvojio Kup evropskih šampiona. Sećam se da me je deda odveo u bazu na okupljanje dečaka. I nakon drugog treninga je Jovan Kule Aćimović, proslavljeni as  crveno-belih i jugoslovenskog fudbala, u onoj grupi dece od predesetak izdvojio mene sa strane. Rekao mi je da sledeće nedelje donesem dve fotografije i krštenicu i da se priključim ozbiljnim treninzima u Crvenoj zvezdi. Dakle, od osme do 21. godine proveo sam u tom klubu i vežu me prelepa sećanja na to doba. Sada, kad više ne igram, mogu reći da su se skoro svi moji snovi ostvarili - započeo je razgovor Boško Janković.

Proveo je četiri godine u seniorskom timu našeg najtrofejnijeg kluba. U 74 zvanične utakmice postigao je 24 gola, ali na pozajmici u ubskom Jedinstvu u 28 mečeva čak 21 gol. Za ofanzivnog veznog igrača to su impresivne brojke.

- Fudbal je ranije bio dosta drugačiji. Danas je na nekom drugom nivou. U to vreme vezni igrač da postigne toliko golova nije bila česta pojava. Bio sam često blizu gola i u završnicama akcija. To me odlikovalo – da asistiram i dajem golove. To je jedan od kvaliteta koje sam posedovao i koje sam koristio. Po pitanju povreda, karijera mi je bila dosta turbulentna - dodaje Janković.

Na Marakani je proslavio dve duple krune. I sam je kumovao tim osvajanjima.

- Najlepše mi je u Crvenoj zvezdi bilo kad je Valter Zenga postavljen za trenera. Stvorila se neverovatna hemija između njega i nas fudbalera, gde je on doneo nešto novo. Zvezda pre njega nije imala stranca za trenera. Doneo je neku neverovatnu energiju, pa se to na terenu i osećalo. Toliko smo bili dominantni, toliko smo pobeđivali, a imali kvalitet sa svih strana. Imali smo igrače koji su napravili fenomenalne karijere. Bili  su tu: Nikola Žigić, Marko Pantelić, Dušan Basta, Milan Biševac, Milan Dudić, Aleksandar Luković, Nenad Kovačević, Marko Perović, pokojni Dejan Milovanović... Postojao je kvalitet, pa mi je žao što nismo nešto više ostvarili u Evropi. Drugačiji je bio sistem takmičenja, upadali smo u teške situacije, dobijali uvek najjače protivnike, nismo imali sreće u žrebovima. Jednom smo izvukli PSV, drugi put Milan, koji je te sezone osvojio  Ligu šampiona. Bili smo mladi momci, borili se koliko smo mogli, ali je iskustvo presudilo.

Janković je odigrao četiri prvenstvena večita derbija i jedan u kupu. Kuriozitet – nikada Zvezda sa njim nije izgubila od Partizana.

- Lep je to podatak. Budi najintenzivnije i najlepše uspomene. Ništa se ne može porediti sa utakmicama Crvene zvezde i Partizana, nikakav drugi osećaj. To je nešto posebno. Sanjati da igraš za Zvezdu, pa ti se to ostvari i na krcatoj Marakani istrčiš pred večiti derbi, to je nešto fenomenalno. Žao mi je što u tim okršajima nisam uspeo da se upišem u strelce. Na kraju je sve dobro ispalo, osvajali smo duple krune.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU