Дебакл – грубо звучи, али најпрецизније описује крах сезоне црвено-белих на више фронтова…
„Молим Вас, поштедите ме” – рекао је Саша Обрадовић после пораза у другом мечу полуфинала АБА лиге од вечитог ривала. Управо та реченица - кратка, једноставна, врзма се и по главама свих истинских љубитеља Црвене звезде. Навијачи такву поруку шаљу људима у клубу, играчима, струци. Сви они којима су црвено-беле боје блиске срцу одавно су се заситили неуспеха у кључним сусретима, прокоцканим шансама и „пропалим” сезонама. Зато, сваки члан вишемилионске породице с Малог Калемегдана емитује кратак и јасан сигнал - „поштедите нас!”.
Могла је ово да буде тако добра сезона Црвене звезде. Недостајало је само мало снаге и воље у одсудним моментима да успех досегне историјске размере. Ипак, црвено-белу славу заменила је патња, а сезона из снова попримила је елементе хорор приче у само неколико седмица.
Напрасно, игра београдског великана се у потпуности распала. Карактеристично заједништво, поверење, добра одбрана и све одлике екипе која је само два месеца раније харала Старим континентом, више нису могли да се виде, чак ни у обрисима.
Саша Обрадовић је изгубио свлачионицу, међусобно поверење је нестало, а на то су указали и његови изабраници врло директно после елиминације у полуфиналу АБА лиге. Огњен Добрић, Коди Милер-Мекинтајер, Џордан Нвора и Чима Монеке сугерисали су на то да последњих дана нису знали шта је план, да нису имали јасне инструкције. Капетан је пустио кормило - брод је скренуо са курса, а тим престао да постоји. Нешто слично, с чим се вечити ривал суочавао почетком сезоне, Црвена звезда живи у њен смирај.
Очигледан недостатак стратегије или њено неприхватање од стране играча, није једини проблем видљив голим оком. Навијачи су љути, доста им је разочарања. Обрадовић је прва „мета”, али ни поједини првотимци неће бити поштеђени. Поред изостанка адекватне комуникације, био је приметан и недостатак воље. Појединци као да су главама већ били на одмору, у новом клубу или било где другде, само не у црвено-белом дресу и на том, звездашкој публици, светом паркету.
Не тако давно су људски квалитети и односи били највећа снага седмоструког шампиона регије. Припадници чете с Малог Калемегдана живели су једни за друге и били спремни да, кошаркашком терминологијом, погину на терену - за саиграча, навијача, Црвену звезду. А онда… искра се угасила, нестало је жара, свлачионица је пукла. Звезда је остала без човека од поверења. Црвено-бели тим више не постоји.
Некомпатибилност играча и тренера огледала се сваким поседом, разлика у филозофији и кошаркашком схватању креирала је јаз и на људском плану, а поверење је кренуло да бледи, стиче се утисак, на крају и потпуно нестало.
Пораз у дербију, елиминација и још мало соли ваљано утрљане на ране навијача били су само епилог катастрофалног периода великана у протеклих осам недеља. Чима Монеке је пораз од Олимпијакоса (12. фебруар) окарактерисао као тренутак кад је све стало. Црвено-бели сат је престао да куца. Време се замрзло, играчи остали да живе у прошлости, а сурова и неуморна садашњост наставила да задаје ударце.
Кулминација? Практично идентична прошлосезонској. Од бајке до кошмара, сијасет пропуштених прилика и добра „хемија“, за нијансу више промућкана, таман довољно да експлодира…
Екипа се поново распала, а промене огромних размера током лета су неминовне, како се дебакл не би поновио и трећу сезону заредом.
„Питање о губитку идентитета је одлично, али за неког другог. Сматрам да имамо много добрих ствари, само су нам потребне неке промене. Тим уопште није повезан с тренером.”
Чима Монеке
„Комуникација је прилично лоша у последње време. Имамо много дилема какву одбрану треба да играмо. Неке ствари су потпуно нејасне и недефинисане, а недовољно добра комуникација води до грешака.”
Џордан Нвора
„Сви су криви. Превасходно ми играчи, али и сви остали. Разумем фрустрацију навијача и не могу да им замерим скандирања незадовољства. Знам да су и они фрустрирани целом ситуацијом, као и ми. Овакве утакмице су само питање поноса и ега. Није ствар у тактици и акцијама. Можда грешим, али зато никад нећу бити тренер”
Коди Милер-Мекинтајер
„Све је ово последица лоше игре у претходна два месеца. То смо једноставно ми, није изгледало добро, није ишло и такав је епилог. Тешко је играти у оваквим околностима, види се да су сви дигли руке и да то иде у лошем правцу. Зачудио ме је потез тренера да ме изведе. Нисам причао с њим, нити сам улазио у његова размишљања, била је то његова одлука”
Огњен Добрић
ЧАК ШЕСТ ПОРАЗА НА СЕДАМ КЉУЧНИХ МЕЧЕВА
Немали број пута су црвено-бели карактерисали утакмице епитетом „бити или не бити”, најављивали велике ствари и кроз призму значаја дуела и своје непоколебивости присталице уверавали да ће све да буде баш како треба. Ипак, велике речи, нису успеле да испрате дела сличних размера. Тако је било и у четвртом узастопном поразу од Партизана (78:89).
Неуспех у дербију био је шести у последња два месеца на сусретима који су имали епитет „утакмица сезоне“. У таквим околностима црвено-бели су остварили само једну победу, за учинак од више него скромних 14,2 одсто успешности. Грандиозни тријумф над шампионом Европе – Фенербахчеом, у гротлу Београдске арене није био довољан да надомести поразе од Бајерна, Реал Мадрида и по два пута Барселоне и Партизана.
Све је кренуло низбрдо од недопустивог пораза од Бајерна, Краљевски клуб је само мало усмерио Звезду ка трновитим стазама, док су црно-бели и Каталонци задали завршне ударце у Евролиги.
Парни ваљак је био кобан по ривала и на регионалној позорници и тако га оставио празних руку.
Иако су црвено-бели на папиру имали тим, играче, средства, да се супротставе највећим тимовима Европе, делује да је недостајала доза смирености, искуства, победничког менталитета и за нијансу јачи желудац, да се сваре одређене ствари и преброде кризе. Да су за велике успехе неопходне победе на великим утакмицама, Звезда је научила на тежи начин.
ИСТА СУДБИНА ДВА ОБРАДОВИЋА
У Хумској пре тачно пола године, сада на Малом Калемегдану – реномирани тренер, презимена Обрадовић налази се у жижи јавности. Стратег црвено-белих је, стиче се утисак, погубио конце екипе, а поједини играчи „одбили су послушност”, баш као што је то био случај на црно-белом делу Топчидерског брда неколико месеци раније. Свака сличност је приметна.
Епилог у табору вечитог ривала је познат – одлазак тренера, али и проблематичних играча, решио је многа питања и почео процес зацељења. Група појединаца, који су заједнички обитавали и играли махом за себе, поново је постала тим, кадар да уздрма европске великане и бори се за домаће трофеје.
Сада је, стиче се утисак, сличан расплет и пред Црвеном звездом, Сашом Обрадовићем, али и појединим првотимцима…
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
