По завршетку другог меча финала АБА лиге у Емиратима, љубитељи црно-белих боја научили су да нико никада није надокнадио заостатак 0:2 у серији за титулу регионалног првенства (па ни сада Партизан).
Међутим, шокантнија је информација да је кошарка, читај магична игра, историји подарила само један такав плеј-оф повратак – анализирајући Прву лигу Југославије, СР Југославије, Србије и Црне Горе, такмичење на Јадрану... Част да се подиче епитетом „неприкосновени” пригрлили су оберучке Харис Бркић, Мића Берић, Дејан Котуровић, Дејан Томашевић, Драган Луковски и остали изабраници тренера Ранка Жеравице!
Пре 30 година (1996), елитни ранг игре под обручима у финалу је спојио Партизан и БФЦ Беочин и изнедрио серију за анале. Парни ваљак је неочекивано изгубио уводна два дуела у Пиониру, потом забележио брејкове и у мајсторици заувек се уписао у кошаркашке алманахе. Стога, јасно је због чега су се многи поклоници Парног ваљка подсетили раздобља од 1. до 10. маја 1996. уочи синоћње четврте утакмице финала АБА лиге са Дубаијем... Али, пре усијања неопходно је објаснити „загревање”.
Друштвено-политички контекст, умногоме, диктирао је спортске трендове, стога је већина државе славила због стављања чувених санкција ван снаге. Евробаскет у Атини прошао је маестрално, док се већина радовала јер је славне репрезентативце могла да гледа и у домаћем првенству! Берића, Ребрачу, Котуровића, Сретеновића...
Посматрајући прелазни рок екипе из Хумске, ангажмане Дејана Томашевића и Драгољуба Видачића из Црвене звезде, Дејана Котуровића из Спартака и Драгана Луковског из Војводине, односно чињеницу да је на клупи седео неприкосновени Ранко Жеравица, јасно је ко се звао фаворитом пред почетак Прве лиге СР Југославије. Куриозитет – чак 32 састава чинили су елитни ранг, подељених у четири групе. Налик скорашњем времену, постојала је и Супер лига са 12 клубова, тако да се и пре прве званичне утакмице знало да ће фаворити сигурно да се пласирају у другу фазу. Поред Партизана, трофеј су оправдано сањали и Црвена звезда, Будућност, БФЦ, Ива Зорка, Беобанка...
Беочинци, равноправни хероји данашње приче, нажалост, не могу више да се похвале прволигашким клубом. Екипа Мирослава Муте Николића, кадра да се побије за финале са знатно јачим колективима и умало освоји трофеј државног првака, расформирана је само годину дана после серије са Партизаном?! Објашњење због чега није потребно, нестабилна ситуација у држави утицала је на сваку пору друштва. Давне 1997, БФЦ се фузионисао са Војводином, односно помогао Новосађанима да сачувају елитни статус, док је клуб некадашњег имена Цемент наставио да се такмичи у првенствима млађих категорија... Али, вратимо се на „срећна времена”.
Искусна екипа стратега Николића, предвођена Миленком Топићем, Владимиром Кузмановићем, Жељком Топаловићем и Жарком Вучуровићем, елиминисала је у четвртфиналу Црвену звезду, то јест далеко бољу Будућност у полуфиналу. Због повреда Зорана Сретеновића, Александра Гилића и Александра Трифуновића, црвено-бели су били знатно ослабљени и Беочинци су искористили хендикеп, односно младост и неискуство 18-годишњег Игора Ракочевића, вундеркида са Малог Калемегдана. С друге стране жреба, Партизан је на погон Мирослава Берића избацио Боровицу и Беобанку и судећи према мишљењу тадашњих актера кошаркашког екосистема – освојио трофеј и пре него је финале почело. Међутим, неизвесност је дотакла невиђене границе и изнедрила јединствени подвиг.
Ни највећи оптимисти у корист Беочинаца не би предвидели да ће БФЦ да упише два узастопна брејка?! Пионир, данас познат по имену хала „Александар Николић”, уопште није био пун; 3.500 и 4.000 гледалаца, вероватно јер навијаче Партизана противник није анимирао. Ипак, кад су Топић, Топаловић и Кузмановић светским партијама шокирали државу и повели са 2:0, црно-бели плебс се узјогунио! Реванше у Спенсу, будући да Беочин није имао халу која је испуњавала прволигашке стандарде, пратило је по 8.000 људи и из тренутног угла – изабранике Муте Николића „појео” је притисак. До краја серије нису успели да понове нападачке учинке из Београда, тачније три пута заредом стали су испод коте 70 и из авиона се видео грч – испоставило се кобан. У мајсторици, Партизан пун елана дозволио је ривалу свега 56 поена и у крцатом Пиониру освојио титулу Прве лиге СР Југославије, преокренувши резултат са 0:2 – први и једини пут до сад...
КРЦАТИ ПИОНИР У МАЈСТОРИЦИ...
Према „званичним” подацима, односно тадашњим новинским извештајима, мајсторицу Партизана и БФЦ-а у хали Пионир пратило је 7.000 људи, али искуства сведока демантују информацију.
Наводно, оправдано се може рећи да игла није имала где да падне, то јест да је виђена једна од највећих посета у здању касније названом у част Александра Николића – јача него у бројним потоњим евролигашким сусретима. Логика постоји – набој због повратка из заостатка 0:2 је био екстреман, држава се ужелела кошарке и нормалности због проживљених санкција, ратова...
КУРИОЗИТЕТ – НАЈСТАРИЈИ ВИДАЧИЋ СА 25 ГОДИНА
Замислите наредне сезоне – Партизан игра европско такмичење са потпуно домаћом екипом, тренером, док су очекивања навијача астрономска? Поготово ако се у једначину стави да је клуб четири године раније освојио Куп шампиона, пандан Евролиги, репрезентација Евробаскет, после до 2002. све што је било могуће? Уједно, звучи невероватно, али најстарији у тиму Парног ваљка 1996. је био Драгољуб Видачић са 25 година?!
Посматрано кроз наочаре модерне кошарке, време кад је Зоран Стевановић, на пример, са 24 лета могао да се назове „сениором”, давно је прошло, али – заувек ће остати уписано да је Ранко Жеравица, заједно са претходницима и колегама из млађих категорија, гурао Дејана Томашевића (22), Мирослава Берића (22), Хариса Бркића (21), Предрага Дробњака (20), Драгана Луковског (20)...

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.