Po završetku drugog meča finala ABA lige u Emiratima, ljubitelji crno-belih boja naučili su da niko nikada nije nadoknadio zaostatak 0:2 u seriji za titulu regionalnog prvenstva (pa ni sada Partizan).
Međutim, šokantnija je informacija da je košarka, čitaj magična igra, istoriji podarila samo jedan takav plej-of povratak – analizirajući Prvu ligu Jugoslavije, SR Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, takmičenje na Jadranu... Čast da se podiče epitetom „neprikosnoveni” prigrlili su oberučke Haris Brkić, Mića Berić, Dejan Koturović, Dejan Tomašević, Dragan Lukovski i ostali izabranici trenera Ranka Žeravice!
Pre 30 godina (1996), elitni rang igre pod obručima u finalu je spojio Partizan i BFC Beočin i iznedrio seriju za anale. Parni valjak je neočekivano izgubio uvodna dva duela u Pioniru, potom zabeležio brejkove i u majstorici zauvek se upisao u košarkaške almanahe. Stoga, jasno je zbog čega su se mnogi poklonici Parnog valjka podsetili razdoblja od 1. do 10. maja 1996. uoči sinoćnje četvrte utakmice finala ABA lige sa Dubaijem... Ali, pre usijanja neophodno je objasniti „zagrevanje”.
Društveno-politički kontekst, umnogome, diktirao je sportske trendove, stoga je većina države slavila zbog stavljanja čuvenih sankcija van snage. Evrobasket u Atini prošao je maestralno, dok se većina radovala jer je slavne reprezentativce mogla da gleda i u domaćem prvenstvu! Berića, Rebraču, Koturovića, Sretenovića...
Posmatrajući prelazni rok ekipe iz Humske, angažmane Dejana Tomaševića i Dragoljuba Vidačića iz Crvene zvezde, Dejana Koturovića iz Spartaka i Dragana Lukovskog iz Vojvodine, odnosno činjenicu da je na klupi sedeo neprikosnoveni Ranko Žeravica, jasno je ko se zvao favoritom pred početak Prve lige SR Jugoslavije. Kuriozitet – čak 32 sastava činili su elitni rang, podeljenih u četiri grupe. Nalik skorašnjem vremenu, postojala je i Super liga sa 12 klubova, tako da se i pre prve zvanične utakmice znalo da će favoriti sigurno da se plasiraju u drugu fazu. Pored Partizana, trofej su opravdano sanjali i Crvena zvezda, Budućnost, BFC, Iva Zorka, Beobanka...
Beočinci, ravnopravni heroji današnje priče, nažalost, ne mogu više da se pohvale prvoligaškim klubom. Ekipa Miroslava Mute Nikolića, kadra da se pobije za finale sa znatno jačim kolektivima i umalo osvoji trofej državnog prvaka, rasformirana je samo godinu dana posle serije sa Partizanom?! Objašnjenje zbog čega nije potrebno, nestabilna situacija u državi uticala je na svaku poru društva. Davne 1997, BFC se fuzionisao sa Vojvodinom, odnosno pomogao Novosađanima da sačuvaju elitni status, dok je klub nekadašnjeg imena Cement nastavio da se takmiči u prvenstvima mlađih kategorija... Ali, vratimo se na „srećna vremena”.
Iskusna ekipa stratega Nikolića, predvođena Milenkom Topićem, Vladimirom Kuzmanovićem, Željkom Topalovićem i Žarkom Vučurovićem, eliminisala je u četvrtfinalu Crvenu zvezdu, to jest daleko bolju Budućnost u polufinalu. Zbog povreda Zorana Sretenovića, Aleksandra Gilića i Aleksandra Trifunovića, crveno-beli su bili znatno oslabljeni i Beočinci su iskoristili hendikep, odnosno mladost i neiskustvo 18-godišnjeg Igora Rakočevića, vunderkida sa Malog Kalemegdana. S druge strane žreba, Partizan je na pogon Miroslava Berića izbacio Borovicu i Beobanku i sudeći prema mišljenju tadašnjih aktera košarkaškog ekosistema – osvojio trofej i pre nego je finale počelo. Međutim, neizvesnost je dotakla neviđene granice i iznedrila jedinstveni podvig.
Ni najveći optimisti u korist Beočinaca ne bi predvideli da će BFC da upiše dva uzastopna brejka?! Pionir, danas poznat po imenu hala „Aleksandar Nikolić”, uopšte nije bio pun; 3.500 i 4.000 gledalaca, verovatno jer navijače Partizana protivnik nije animirao. Ipak, kad su Topić, Topalović i Kuzmanović svetskim partijama šokirali državu i poveli sa 2:0, crno-beli plebs se uzjogunio! Revanše u Spensu, budući da Beočin nije imao halu koja je ispunjavala prvoligaške standarde, pratilo je po 8.000 ljudi i iz trenutnog ugla – izabranike Mute Nikolića „pojeo” je pritisak. Do kraja serije nisu uspeli da ponove napadačke učinke iz Beograda, tačnije tri puta zaredom stali su ispod kote 70 i iz aviona se video grč – ispostavilo se koban. U majstorici, Partizan pun elana dozvolio je rivalu svega 56 poena i u krcatom Pioniru osvojio titulu Prve lige SR Jugoslavije, preokrenuvši rezultat sa 0:2 – prvi i jedini put do sad...
KRCATI PIONIR U MAJSTORICI...
Prema „zvaničnim” podacima, odnosno tadašnjim novinskim izveštajima, majstoricu Partizana i BFC-a u hali Pionir pratilo je 7.000 ljudi, ali iskustva svedoka demantuju informaciju.
Navodno, opravdano se može reći da igla nije imala gde da padne, to jest da je viđena jedna od najvećih poseta u zdanju kasnije nazvanom u čast Aleksandra Nikolića – jača nego u brojnim potonjim evroligaškim susretima. Logika postoji – naboj zbog povratka iz zaostatka 0:2 je bio ekstreman, država se uželela košarke i normalnosti zbog proživljenih sankcija, ratova...
KURIOZITET – NAJSTARIJI VIDAČIĆ SA 25 GODINA
Zamislite naredne sezone – Partizan igra evropsko takmičenje sa potpuno domaćom ekipom, trenerom, dok su očekivanja navijača astronomska? Pogotovo ako se u jednačinu stavi da je klub četiri godine ranije osvojio Kup šampiona, pandan Evroligi, reprezentacija Evrobasket, posle do 2002. sve što je bilo moguće? Ujedno, zvuči neverovatno, ali najstariji u timu Parnog valjka 1996. je bio Dragoljub Vidačić sa 25 godina?!
Posmatrano kroz naočare moderne košarke, vreme kad je Zoran Stevanović, na primer, sa 24 leta mogao da se nazove „seniorom”, davno je prošlo, ali – zauvek će ostati upisano da je Ranko Žeravica, zajedno sa prethodnicima i kolegama iz mlađih kategorija, gurao Dejana Tomaševića (22), Miroslava Berića (22), Harisa Brkića (21), Predraga Drobnjaka (20), Dragana Lukovskog (20)...
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
