Француско „Р”: Богдановић на стубу срама, а Французи клицали Паркеру

Пише: Биљана Костреш

Крећем на утакмицу. Испред дворане је гомила Француза. Дошли су на рани ручак. Популарни „бранч“. И окупирали те „мобилне“ ресторанчиће у близини.

После клопе, пивце, па у дворану. Тамо ће њихови љубимци играти за треће место. Њима битно треће место. Зато је „Пјер Мору“ опет био пун.

Иако сам већ присуствовала тренутку када Французи сви заједно певају „Марсељезу“, изнова ме импресионира. Да присуствујем истом још сто пута, исто бих осетила.

Али, нешто друго ми је било још импресивније. Тони Паркер. Однос Француза према најбољем и највећем у чети Венсана Колеа.

Није било тако давно када је Паркер био трагичар полуфинала. Када га није било нигде, када је у финишу меча против Шпаније, промашио два слободна бацања. Она су могла да значе финале, Олимпијске игре.

Уместо тога, промашаји су донели тугу, разочарење...

– Чиме сам ово заслужио – запитао се Паркер после тог пораза.

Сузе није могао да сакрије. Брже боље отрчао је у свлачионицу.

Онда је три дана касније истрчао пред исте те људе. Од њих је добио – овације! Искрене овације.

– Тони, Тони!!!

Орило се из преко 20 хиљада грла. Узећу у обзир и то да је у дворани било навијача Србије. Они сигурно нису клицали Паркеру. 

И опет...

– Тони, Тони!!!

Сваки пут кад би сјајни плејмејкер узео лопту у руке. А, онда се запитам. Шта би било да је Тони Србин.

Да је у полуфиналу Европског првенства у Београду, онако уканалио Србију. Да ли би пуна Арена скандирала његово име? Да ли би Арена уопште била пуна на утакмици за треће место?

Скептична сам. Јер, после полуфинала између Србије и Литваније, мало је било оних који су рекли: „Нема везе Богдане, следећи пут ћеш погодити!“.

Једна грешка и одмах сте на стубу срама. Све што сте пре тога урадили, не важи. И не само у кошарци. Већ уопште. Нажалост!