Откако су се на СП 1970. појавили картони није се догодило да играч који је у руци судије видео црвену боју игра следећу утакмицу. Слнично је било и од премијерног Мондијала 1930. у Уругвају, пре него су идејом Кена Артура судије добиле универзални језик за разговор са играчима.
Једном се, ипак, догодило да је искључени играч играо следећу утакмицу. Преседан је направљен са Бразилцем Гаринчом на СП 1962. у Чилеу после полуфинала са домаћом репрезентацијом.
Око искључења Гаринче само једно није спорно. У 80. минуту је поред аут-линије у пролазу од Чилеанца Рохаса добио ударац у груди на који је узвратио ударцем у стражњицу. Сачуван видео-снимак и данас сведочи о том тренутку који судија Артуро Јамасаки Малдондо из Перуа није видео, али је уважио сведочење „махача“ Естебана Марина из Уругваја и Гаринчи показао пут у свлачионицу.
„Врабац“ је признао да је ударио противника, правдајући се „нехотичном реакцијом“ и извинио се народу Чилеа због неспортског потеза.
У то време није постојало правило да искључење аутоматски повлачи суспензију са наредне утакмице. Одлуке о казни доносио је Дисциплински одбор после саслушања актера.
Овде приче о учешћу Гаринче у финалу почињу да се разилазе.
Најстарија је у први план истакла председника Чилеа Хорхеа Алесандрија који је наводно због пријатељства са Бразилцима послао председнику ФИФА Стенлију Метјусу писмо са молбом да Гаринчи буде омогућено да игра „најважнију утакмцу у животу“. Прича каже да су Чилеанци били одушевљени извињењем Гаринче и бројним писмима Метјусу тражили помиловање за бразилског фудбалера.
Мање романтизирана прича наговештава утицај председника Перуа Мануела Праде Угатчеа и каже да је позвао судију Малдонада захтевајући да пред Дисциплинским одбором ублажи сведочење о инциденту како би Гаринчин прекршај представио „апсолутно безначајним“.
Најважније је, ипак, било сведочење помоћног судије Марина испред кога се догодио инцидент, али Уругвајац се није појавио на саслушању. Једноставно је - у 48. години је нестао и никад више нико о њему ништа није чуо.
На 50. годишњицу утакмице бразилски судија Олтен Ајрес (1928 - 2015) је у домовини за TВ Спорт сведочио да је на исход приче велики утицај имала Фудбалска конфедерација Бразила.
- Taда најбољи бразилски судија Жу Ецел пришао је Марину и понудио му 10.000 долара да се не појави на саслушању. Новац је обезбедила Бразилска фудбалска конфедерација. Касније сам упознао Ецела и он ми је рекао „ја сам освојио Светско првенство“.
Причи није крај.
- Познавао сам Марина и много ми је недостајао. Кад смо се срели после много година већ је био стар. Питао ме да ли знам где је Ецел. Питао сам га зашто га тражи, а он ми је одговорио да му је Ецел обећао 10.000 долара, а дао му само 5.000!
Која год прича да је тачна, исход је исти. Дисциплински одбор ФИФА дозволио је Гаринчи да игра у финалу коме је Бразил победио Чехословачку (3:1), а „Врабац“ је на крају проглашен и за играча турнира.
МАЛДОНДО СУДИО УТАКМИЦУ ВЕКА
Интересантна је и судбина судије Малдонда.
Ни он се није појавио на саслушању. Брзо се вратио у Перу, а недуго потом емигрирао је у Мексико где је наставио каријеру судије.
Под заставом Мексика је био учесник СП 1970. Судио је и „Утакмицу века“ Италија - Западна Немачка (4:3) у полуфиналу. Немац Уве Зелер је у мемоарима „Хвала, фудбале“ објављеним 2003. написао да је Малдондо био веома наклоењен Италијанима.
Исте године кад је Зелер објавио мемоаре Малдондо је из Одбора судија ФС Мексика прешао на место председника Арбитражне комисије.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
