Између реалности и жеље

Кадрови порција јагода са шлагом, чаше познатог пића Пимса и највреднијих трофеја у мушкој и женској конкуренцији, уз препознатљиво зеленило чувеног Ол Ингланд клуба, још једном су означили почетак, а потом и крај Вимблдона. На трави која више од једног века симболизује традицију, елеганцију и највеће домете у игри са лоптицом и рекетом, спуштена је завеса на 139. издање шампионата.

Ни овога пута није недостајало очекивања и узбуђења. Трећи грен слем турнир донео је неочекиване резултате, неколико сензација, препознатљиве победничке плесове, али и понеко разочарање. Као и претходних сезона, пред Новаком Ђоковићем је била прилика за подвиг. Тако је код најбољег тенисера већ неко време, тачније откад је оборио скоро све рекорде. Четврту годину заредом у Лондону имао је шансу да изједначи достигнуће Роџера Федерера по броју трофеја – осам, али и да дође до рекордног 25. грен слем пехара.

Његов пут кроз турнир био је готово по устаљеном сценарију. Нешто тежи почетак послужио је да осети услове за игру и прилагоди се подлози, а затим је, корак по корак, подизао ниво игре. Редом је, са више или мање потешкоћа, проналазио пут до победа. Меч који је обележио његово учешће био је дуел са Феликсом Оже-Алијасимом, после исцрпљујућих пет сати и 15 минута игре. По ко зна који пут квалитет и искуство на делу – у пет сетова седмоструки шампион Вимблдона савладао је 14 година млађег ривала за пласман у полуфинале. Два дана касније уследио је окршај који су сви љубитељи белог спорта. Ђоковић против првог играча на АТП листи и браниоца трона Јаника Синера.

Српски ас је другу годину у низу заустављен у мечу за пласман у финале од Италијана. Пораз није био последица једне ствари већ комбинације неколико фактора: Прво – одличан Јаников сервис: Новак није успео да изврши довољан притисак на почетни ударац ривала.

Друго – Ђоковићев ритерн није направио разлику: ретко је успевао да уђе у препознатљиву дефанзиву.

Треће, али не и најмање важно – недостатак енергије после маратона: Новак је провео више сати на терену од 15 година млађег момка родом из Сан Кандида. Са 39 година, опоравак је спорији, мечеви су захтевнији, а конкуренција све јача.

Пораз од млађег и физички спремнијег ривала подсетио на неумољиву чињеницу – време не може да победи нико. Као што је и сам рекао после елиминације: „Антиципирам лопту, знам где ће да иде, али као да ми је тело успорено. То је реалност коју ми најтеже да прихватим“.

Реалност каже да ће сваки наредни грен слем турнир бити све већи изазов. Међутим, исто тако, ако постоји тенисер који је заслужио да му се никада унапред не одузимају шансе, онда је то Ђоковић – најдуговечнији владар на врху АТП листе. Баланс између вере и реалности можда никада није био тањи. Док је Новак на терену, остаје и нада, али и огромна жеља да може да испише још једно велико поглавље.