Između realnosti i želje

Kadrovi porcija jagoda sa šlagom, čaše poznatog pića Pimsa i najvrednijih trofeja u muškoj i ženskoj konkurenciji, uz prepoznatljivo zelenilo čuvenog Ol Ingland kluba, još jednom su označili početak, a potom i kraj Vimbldona. Na travi koja više od jednog veka simbolizuje tradiciju, eleganciju i najveće domete u igri sa lopticom i reketom, spuštena je zavesa na 139. izdanje šampionata.

Ni ovoga puta nije nedostajalo očekivanja i uzbuđenja. Treći gren slem turnir doneo je neočekivane rezultate, nekoliko senzacija, prepoznatljive pobedničke plesove, ali i poneko razočaranje. Kao i prethodnih sezona, pred Novakom Đokovićem je bila prilika za podvig. Tako je kod najboljeg tenisera već neko vreme, tačnije otkad je oborio skoro sve rekorde. Četvrtu godinu zaredom u Londonu imao je šansu da izjednači dostignuće Rodžera Federera po broju trofeja – osam, ali i da dođe do rekordnog 25. gren slem pehara.

Njegov put kroz turnir bio je gotovo po ustaljenom scenariju. Nešto teži početak poslužio je da oseti uslove za igru i prilagodi se podlozi, a zatim je, korak po korak, podizao nivo igre. Redom je, sa više ili manje poteškoća, pronalazio put do pobeda. Meč koji je obeležio njegovo učešće bio je duel sa Feliksom Ože-Alijasimom, posle iscrpljujućih pet sati i 15 minuta igre. Po ko zna koji put kvalitet i iskustvo na delu – u pet setova sedmostruki šampion Vimbldona savladao je 14 godina mlađeg rivala za plasman u polufinale. Dva dana kasnije usledio je okršaj koji su svi ljubitelji belog sporta. Đoković protiv prvog igrača na ATP listi i branioca trona Janika Sinera.

Srpski as je drugu godinu u nizu zaustavljen u meču za plasman u finale od Italijana. Poraz nije bio posledica jedne stvari već kombinacije nekoliko faktora: Prvo – odličan Janikov servis: Novak nije uspeo da izvrši dovoljan pritisak na početni udarac rivala.

Drugo – Đokovićev ritern nije napravio razliku: retko je uspevao da uđe u prepoznatljivu defanzivu.

Treće, ali ne i najmanje važno – nedostatak energije posle maratona: Novak je proveo više sati na terenu od 15 godina mlađeg momka rodom iz San Kandida. Sa 39 godina, oporavak je sporiji, mečevi su zahtevniji, a konkurencija sve jača.

Poraz od mlađeg i fizički spremnijeg rivala podsetio na neumoljivu činjenicu – vreme ne može da pobedi niko. Kao što je i sam rekao posle eliminacije: „Anticipiram loptu, znam gde će da ide, ali kao da mi je telo usporeno. To je realnost koju mi najteže da prihvatim“.

Realnost kaže da će svaki naredni gren slem turnir biti sve veći izazov. Međutim, isto tako, ako postoji teniser koji je zaslužio da mu se nikada unapred ne oduzimaju šanse, onda je to Đoković – najdugovečniji vladar na vrhu ATP liste. Balans između vere i realnosti možda nikada nije bio tanji. Dok je Novak na terenu, ostaje i nada, ali i ogromna želja da može da ispiše još jedno veliko poglavlje.