Месијев сусрет са судбином

Аргентина и Енглеска ће играти за пласман у финале Првенства света, али улог је много већи. Судар Гаучоса и Три лава је много више од једне утакмице фудбалског турнира. Свака претходна је делила ере на периоде пре и после.

Утакмица играна 23. јула 1966. на СП у Енглеској донела је фудбалу жуте и црвене картоне. На Астека стадиону 22. јуна 1096. у четвртфиналу на СП у Мексику донела је фудбалу „Божју руку“ Марадоне. Утакмица у Сент Етјену играна 30. јуна 1998. на СП у Француској променила је судбину искљученом репрезентативцу Енглеске Дејвиду Бекаму.

Можда најбољи опис значаја предстојеће утакмице стоји у наслову текста на сајту Фудбалског савеза Аргентине.

- Утакмица коју судбина дугује Месију!

Порука је јасна. И после свега што је урадио за Аргентину мора да обави још један посао да би могао да стане бар уз раме Дијегу Марадони. Победа против Енглеске на светском првенству је последња празна страница у биографији најбољег фудбалера данашњице и сународници су му то јасно поручили.

„Постоје утакмице које одлучују о првенствима. Друге које граде легенде. А постоје и оне које као да су чекале цео живот да буду одигране. Када се Аргентина суочи са Енглеском у полуфиналу Светског првенства, Лионел Меси ће играти једини велики класик који се још није појавио у његовој изванредној каријери. Са 39 година, након што је освојио свет, оборио сваки замисливи рекорд и постао најбољи стрелац свих времена у историји Светских првенстава, први пут ће се суочити са ривалом који је обележио нека од најзначајнијих поглавља у аргентинском фудбалу.

За скоро две деценије ношења аргентинског дреса, суочио се са Бразилом, Немачком, Француском, Холандијом, Италијом, Шпанијом, Португалом, Уругвајем и многим другим силама, али Енглеска је увек остајала по страни.

Прича о Аргентини и Енглеској неизбежно враћа на Мексико 1986. То је сећање на поподне када је Дијего Армандо Марадона написао једно од највећих ремек-дела у историји спорта са „Божјом руком“ и голом века. То евоцира ривалство које превазилази генерације и које, сваки пут када се поново појави, паралише планету.

Једини скорашњи сусрет између два тима био је пријатељски одигран 12. новембра 2005. у Женеви. Аргентина је изгубила 2:3, али Меси није ни био на терену. Морао је да одслужи суспензију која је произашла из црвеног картона против Мађарске.

Овог пута утакмица неће бити пријатељска. Биће то полуфинале Светског првенства, а Меси је главни протагониста. За капитена, то представља много више од још једне утакмице. То је шанса да заврши мапу ненадмашне каријере. Последњи велики изазов који му је Светско првенство још увек било спремно.

Јер неке приче као да је написала судбина. А судбина је одредила да ће се једини ривал који је недостајао Месију појавити управо када Аргентин поново буде на два корака од славе” - пише на сајту ФС Аргентине.

Порука је јасна, али можда би наслов требало променити. Чини се да више одговара „Утакмица коју Меси дугује судбини”.

После свих рекорда и даље у поређењима са Дијегом Марадоном стоји у другом реду. „Ел Пибе” није био само фудбалер и капитен тима који је освојио СП 1986. и играо финале СП 1990. већ божанство у копачкама чији је утицај залазио далеко од стадиона на којима је играо. При том, никада нико није могао да каже да су Марадона и Аргентина привилеговани одлукама судија. Управо супротно, Марадонина каријера је скраћена због сурових, а некажењених стартова противничких играча.

Током деценија уз фудбал су се промениле и многе друге околности. Легенда о Марадони се преносила „од уста до уста”, са тек понеким ретким ТВ снимком који је остао, док су Месијеве чаролије данас доступне на сваком мобилном телефону. 

Ипак, иако никад није играо за аргентински клуб, Месија сународници чувају као мало воде на длану. Показује то други текст на сајту ФСА под насловом „Привилегија живота у Месијевој ери“ у коме између осталог пише:

„Постоје личности које припадају свом времену, а постоје и други који на крају припадају историји. Меси је већ престао да буде само изванредан фудбалер, постао је универзално благо спорта, иако можда ми, његови савременици, још нисмо у потпуности схватили његову величину. Историја је често неправедна према онима који је пишу у реалном времену. Тек како године пролазе, појављује се права величина њених протагониста. То се десило са Алфредом Ди Стефаном, Пелеом, Марадоном. И десиће се са Месијем. Можда ће за 50 година бити много лакше објаснити ко је био Меси. Биће књига, документараца и бескрајних архива. Историчари ће имати дистанцу да анализирају његов утицај. Ми немамо ту предност. Добијамо нешто много боље. Можемо то да проживимо.”

На крају ФС Аргентине у пуној мери истиче значај утакмице.

„Зауставите свет: Аргентина игра против Енглеске”, пише у најави утакмице у граду Кока-коле.