„На Маракани сам остварио све снове“

Горан Василијевић је преко Галенике и нишког Радничког стигао до дреса Црвене звезде, статуса репрезентативца и интернационалца у Бугарској и Јапану. Истиче да је са Звездом освојио све што се може освојити. Тријумф у Интерконтиненталном купу 1991. у Токију и гол против Партизана у вечитом дербију, његове су највеће спортске драгоцености.

У одбрани кремен – камен, у другим формацијама најбоље се било не шалити с њим. Професионалац, изгарао је до последњег даха. Неко је то препознао, па је једно време био и капитен Црвене звезде.

Рођен је 27. августа 1965. у Земуну, а рано је постао Маза.

- Цео живот ме то питају, што не иде у складу с мојим карактером. Кад сам био мали, у комшилуку сам добио тај надимак. Имао сам брата старијег десет година, па и стрица. Стално сам ишао с њима по Земуну и старијим од себе. Прозвали су ме Маза и то сам остао све до данас  каже Горан Василијевић.

Све је почело у клубу из Горње вароши. Одиграо је 49 утакмица, постигао два гола. Земун је његова прва фудбалска љубав.

- То је мој матични клуб. Рођен сам на 300 метара од стадиона. Још од пете или шесте године ишао сам на стадион. Онда сам ту почео да играм и у Земуну провео сам 11 година. То је наша земунска љубав. Сви Земунци воле тај клуб, некадашњу Галенику.

Василијевић је две године провео у „Реалу са Нишаве”, на 61 утакмици постигао је девет голова. Волеле су га Мераклије. У лепим сећањима су му дани проведени на Чаиру.

- То је жива истина. Пре 40 година отишао сам у Раднички из Ниша. У граду на Нишави имам много пријатеља. Тамо су ме прихватили као свога, а то је било јако важно младом човеку. Играо сам добро, стекао статус репрезентативца. Лига међу пет најбољих у Европи. Играо сам одлично, Раднички низао успехе, па су сви били задовољни. Све је било како се само пожелети може.

Партије у Радничком биле су препорука челницима Црвене звезде. Дрес нашег најтрофејнијег клуба носио је 132 пута, било је и голова. Каже да му је најлепше било једног прохладног децембарског праскозорја.

- Свакако да су Бари и Токио највећи успех у историји Црвене звезде. Био сам учесник меча у Јапану, због повреде сам пропустио целу сезону на путу до европског трофеја. За мене је оно у Токију била највећа утакмица у каријери, мада је било још много важних мечева. Поносан сам да припадам најуспешнијој генерацији у историји Звезде.

Играо је Горан и вечите дербије. У његово време то су били мечеви за памћење и причу.

- Био је огроман набој, велике емоције, пуни стадиони. Свака утакмица те врсте била је прича за себе. Кад изгубимо није било добро, кад победимо умели смо бити срећни. Одиграо сам велики број дербија, али један ми је најдражи. Онај у купу, кад сам у последњим тренуцима првог полувремена постигао гол и ту утакмицу добили смо са 1:0.

Василијевић се, наравно, сећа и оног меча Звезде са Миланом. Проклета магла, откуд баш тада да налети!?

- „Просто невероватно! Једноставно, необјашњиво. Милион пута су ми постављали питање како и зашто. Све је ишло на нашу руку. Водили смо са 1:0, имали играча више. Одједном се спустила магла, стварно се ништа није видело. Дан касније испали смо на пенале. Рођена су тада два велика тима. Милан је одмах постао првак Европе, а две године касније Звезда је била најбоља у Европи.

Имао је јаку конкуренцију у Слободану Маровићу, али кад је добијао прилику, увек би био изврстан. Данас виђа саиграче који су постали европски и клупски прваци света.

- Са свима сам у контакту. Највише се чујем и виђам са Драгишом Бинићем. Чујем се са Стеваном Стојановићем, Владом Стошићем, Слободаном Маровићем, са Дејом Савићевићем, скоро сам причао са Илијом Најдоским, био сам у Сарајеву и видео се са Рефиком Шабанаџовићем, видео сам Робија Просинечког. Док је био жив, редовно сам се чуо са Синишом Михајловићем, мирно му море. Недавно сам се чуо са Милетом Белодедићем.

Маза је са Звездом освојио све што се могло пригрлити.

- Драго ми је што је тако. Било је много труда, муке и зноја да би се све то остварило. Имали смо изузетну екипу и да није дошло до несрећног рата поновили бисмо успех и наредне године. Верујем да ће једног дана Звезда имати поново моћну екипу и да понови нешто слично. То што смо урадили било је за наш народ, да имамо чиме да се дичимо. Звезда ми је остварила све снове.

Маза је са Маракане отишао у Софију, али није се дуго задржао у Локомотиви.

- То ми је била једна лепа станица. И после Јапана вратио сам се у Софију. Председник клуба од мене је старији три године. Он је почасни грађанин Републике Српске. Зове се Николај Гигов, а потпредседник му је био Божов. Остали смо у коректним релацијама. И данас одем до Софије да их посетим и да се дружимо.

Горан Василијевић, гранитни дефанзивац који је голове постизао скоро кад год је желео. Такве навијачи и воле и памте. Све то треба заслужити...