„Свирај то поново Сем“

Зашто у фудбалској геополитици чињенице више не постоје, већ само перцепција моћи

Први дан предизборне кампање Ђанија Инфантина званично је почео у Рабату. Стојећи раме уз раме са највишим званичницима на обележавању 27 година од крунисања краља Мухамеда VI, председник ФИФА је повукао потез који је редефинисао фудбалску дипломатију. Тај тајминг и локација нису били плод случајности, већ врхунски прорачунат политички маневар. Конгрес ФИФА на којем ће се у марту 2027. године бирати председник одржава се управо у Мароку. Одабиром овог историјског државног празника да лансира своју контраофанзиву, Инфантино је у срце Марока донео поклон који се не одбија, са намером да обезбеди да читав афрички континент и арапски свет стану иза њега као један непробојан зид.

Постоји једна фасцинантна историјска иронија која савршено повезује судбину култног филма Казабланка  (1942) и модерног фудбалског бизниса. Већина људи на планети убеђена је да Рик Блејн или Илза Лунд у филму изговарају чувену реченицу: „Свирај то поново, Сем“ (Play it again, Sam). Међутим, истина је потпуно другачија – та реплика у том облику уопште не постоји у филму. Илза заправо каже: „Свирај то једном, Сем, за стара времена“, а Рик касније наређује: „Свирао си за њу, свирај и за мене!“.

Овај филмски феномен је живи доказ да у данашњем свету комуникација чињенице више не постоје – перцепција је све. Ако довољно људи верује у мит, тај мит постаје њихова стварност. Управо на том игралишту искривљене перцепције, лажних савеза и медијских наратива, ФИФА и УЕФА данас играју своју „финалну“ утакмицу, где се пет милијарди долара резерви користи само као реквизит за скретање пажње са суштине: борбе за апсолутни глобални монопол.

 Да бисмо разумели дубину овог сукоба, морамо погледати саму срж ФИФА-ине економске машинерије. ФИФА није само спортска организација, већ глобални комерцијални конгломерат који је изградио савршен тростепени спонзорски модел. На врху пирамиде су глобални „ФИФА Партнери“ (попут Адидаса, Кока-Коле, Визе и Сауди Арамка...) који закупљују права на читаве четворогодишње циклусе. Испод њих су званични спонзори турнира (попут McDonald'sa и Хисенсе-а....), док базу чине регионални подржаваоци.

Овај модел је генијално осмишљен: ФИФА задржава комплетан приход од глобалних спонзорстава, ТВ права и продаје карата, док оперативне трошкове и изградњу мегаломанске инфраструктуре пребацује на леђа држава домаћина. Спонзори нису само лица с рекламних паноа, већ кључни логистички шрафови интегрисани у саму структуру турнира. Када се кроз овај систем акумулирају милијарде долара, то престаје да буде прича о новцу за развој спорта. То постаје  фонд за обезбеђење глобалне моћи. 

 Најбољи пример креирања лажне перцепције за јавност био је рат против европске Суперлиге. Када су најбогатији клубови покушали да се отцепе и оснују своје приватно такмичење, ФИФА и УЕФА су одмах ступиле у „свети савез“ и заједнички прогласиле рат овом пројекту, представљајући се медијски као пожртвовани спаситељи фудбалске традиције.

Међутим, та солидарност је била чиста илузија. Обе организације су браниле искључиво сопствени монопол: УЕФА је панично бранила Лигу шампиона и статус јединог власника елитног клупског фудбала на континенту ; ФИФА је желела да спречи осамостаљивање клубова јер би то директно угрозило њено сопствено ново Клупско светско првенство, преко којег Ђани Инфантино жели да преотме део клупског финансијског колача који тренутно контролише Европа.

Чим је пројекат Суперлиге доживео коначни крах повлачењем Реал Мадрида, привидно јединство је нестало. Маске су пале, а председник УЕФА Александар Чеферин наставио је јавно да напада ФИФА због претрпавања календара такмичења. Ипак, иза те перцепције  крију се чињенице. Чеферин, као председник УЕФА, аутоматски седи у фотељи потпредседника ФИФА. Он је активни део система који критикује, у свом дворишту је проширио Лигу шампиона на нови формат са више утакмица, јурећи исти онај профит који замера Цириху.

 Док се на глобалном нивоу води рат наратива, на унутрашњем плану најјаче европске лиге функционишу малтене као замишљени, независни полигони Финансијског фер-плеја (FFP), користећи приватни капитал за управљање економском перцепцијом. Оно што је за ФИФА требало да буде FFE (FIFA Forward Ентерприсе) у сарадњи са америчким фондовима, то су шпанска Ла Лига и француска Лига 1 већ урадиле у пракси кроз уговоре са инвестиционим фондом ЦВЦ Капитал Партнерс.

 Шпански „ЛаЛига Боост“ модел: Ла Лига је продала 8,2% удела у својој комерцијалној компанији фонду ЦВЦ за око 2 милијарде евра. Клубови су добили хитну финансијску инјекцију, али уз строго правило: 70% тог новца морали су да потроше на инфраструктуру, а само 15% на плате и куповину играча. Председник лиге Хавијер Тебас је овај ригидни систем контроле унапред брендирао као једини исправан пут за спас фудбала. Створена је перцепција о одрживости бренда Ла Лиге изнад било ког појединца, што чува њену вредност чак и након одласка највећих звезда. Међутим, цена је сурова – клубови су заложили проценат од ТВ права на наредних 50 година, због чега су се гиганти попут Реал Мадрида и Барселоне одмах побунили и покренули правни рат против лиге.

 Француски Лига 1 експеримент: Суочена са финансијским колапсом након пропасти ранијих уговора о ТВ правима, француска лига (ЛФП) је урадила идентичну ствар: продала је 13% удела у својим комерцијалним и ТВ правима фонду ЦВЦ за 1,5 милијарди евра. Французи су тај новац искористили да створе перцепцију како су и даље део богате европске елите. Међутим, за разлику од Шпаније, Француска је упала у замку отвореног финансијског ризика. Након што су потрошили ЦВЦ-ов аванс на подизање плата, а лига остала без кључних мегазвезда (попут Мбапеа и Месија), вредност француских ТВ права је драстично опала на глобалном тржишту. Чињеница је да је лига у кризи, али створени медијски наратив и даље покушава да одржи привид стабилности.

 У редовној политичкој борби унутар ФИФА - УЕФА систем гласања функционише по принципу „једна земља – један глас“. У Конгресу са 211 чланица, Европа има само 55 гласова. Ђани Инфантино суверено влада овом математиком. Он је видео како су Ла Лига и Лига 1 преко приватног капитала ЦВЦ-а обезбедиле хитну ликвидност, па је кроз свој замишљени FFE план од 20 милијарди долара хтео да уради исту ствар – да узме амерички новац и подели га савезима у Африци, Азији и Океанији у замену за доживотну политичку лојалност. Када се та већина обезбеди кроз спонзорске и развојне програме, глас фудбалских велесила попут Енглеске или Немачке бива просто прегласан.

 Када је коалиција УЕФА и партнерских савеза пре неколико дана успела да правно блокира и обори Инфантинов FFE план о продаји комерцијалних права вредан 20 милијарди долара, деловало је да је председник ФИФА сатеран у ћошак пред изборе 2027. године. Али у свету где чињенице не постоје, Инфантино је свестан да стварни пораз не постоји ако успеш да промениш перцепцију у јавности. Покренуо је бруталну контраофанзиву која је изазвала прави политички и дипломатски потрес на релацији Мадрид–Рабат–Цирих.

Лансирањем вести да би се финале Светског првенства 2030. године могло играти у Мароку – на спектакуларном новом стадиону „Хасан II“ у Казабланки који се гради за невероватних 115.000 људи – Инфантино је извео  шаховски маневар. Он је једним потезом срушио шпански наратив да је реновирани „Сантијаго Бернабеу“ једина природна локација за финале.

Реакције из Шпаније биле су мешавина панике, беса и аларма. Шпански фудбалски званичници, који су до јуче самоуверено тврдили да ће они водити овај Мундијал, одједном су се суочили са страхом од потпуног губитка најважније утакмице. Влада Шпаније је морала хитно да издаје јавне гаранције како би смирила јавност, док су угледни мадридски медији признали да су унутар савеза свесни Инфантиновог плана да их казни због европске непослушности. Са друге стране, у Мароку влада еуфорија, а аргумент о изградњи највећег стадиона на планети користи се као савршен комуникациони штит пред ФИФА...

Да би потпуно забетонирао ову нову перцепцију моћи, Инфантино је истовремено покренуо студију за проширење Мундијала 2030. на чак 64 репрезентације. Тим обећањем је Јужној Америци понудио целе групне фазе уместо једне утакмице, намеравајући да разбије  њихов савез са УЕФА.

Перцепција коју је председник ФИФА сугерисао  гласи: „Ја ширим фудбал на цео свет, градим највеће стадионе и пружам шансу свима, а УЕФА је та која је себична, богата и жели све само за себе.“  У том рату огледала и лажних реплика, баш као и у митским дијалозима из филма Казабланка, истина је прва страдала.

 Моћ више не лежи у томе шта је тачна чињеница, већ у томе у шта је већина савеза спремна да поверује док Сем свира неку стару,  добро познату мелодију.

Док авион са осигураним гласовима узлеће из магле изнад Рабата, а марокански краљевски двор и Ђани Инфантино задовољно наздрављају новом савезу скованом на стадиону у Казабланки, из мрака фудбалске ложе одзвања последња реченица: „ „Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship.“

То је сурова слика модерног фудбала – „дивна пријатељства“ политичких моћника и баснословног приватног капитала која трају тачно онолико колико траје заједнички интерес за контролу над глобалном касом.