„Sviraj to ponovo Sem“

Zašto u fudbalskoj geopolitici činjenice više ne postoje, već samo percepcija moći

Prvi dan predizborne kampanje Đanija Infantina zvanično je počeo u Rabatu. Stojeći rame uz rame sa najvišim zvaničnicima na obeležavanju 27 godina od krunisanja kralja Muhameda VI, predsednik FIFA je povukao potez koji je redefinisao fudbalsku diplomatiju. Taj tajming i lokacija nisu bili plod slučajnosti, već vrhunski proračunat politički manevar. Kongres FIFA na kojem će se u martu 2027. godine birati predsednik održava se upravo u Maroku. Odabirom ovog istorijskog državnog praznika da lansira svoju kontraofanzivu, Infantino je u srce Maroka doneo poklon koji se ne odbija, sa namerom da obezbedi da čitav afrički kontinent i arapski svet stanu iza njega kao jedan neprobojan zid.

Postoji jedna fascinantna istorijska ironija koja savršeno povezuje sudbinu kultnog filma Kazablanka  (1942) i modernog fudbalskog biznisa. Većina ljudi na planeti ubeđena je da Rik Blejn ili Ilza Lund u filmu izgovaraju čuvenu rečenicu: „Sviraj to ponovo, Sem“ (Play it again, Sam). Međutim, istina je potpuno drugačija – ta replika u tom obliku uopšte ne postoji u filmu. Ilza zapravo kaže: „Sviraj to jednom, Sem, za stara vremena“, a Rik kasnije naređuje: „Svirao si za nju, sviraj i za mene!“.

Ovaj filmski fenomen je živi dokaz da u današnjem svetu komunikacija činjenice više ne postoje – percepcija je sve. Ako dovoljno ljudi veruje u mit, taj mit postaje njihova stvarnost. Upravo na tom igralištu iskrivljene percepcije, lažnih saveza i medijskih narativa, FIFA i UEFA danas igraju svoju „finalnu“ utakmicu, gde se pet milijardi dolara rezervi koristi samo kao rekvizit za skretanje pažnje sa suštine: borbe za apsolutni globalni monopol.

 Da bismo razumeli dubinu ovog sukoba, moramo pogledati samu srž FIFA-ine ekonomske mašinerije. FIFA nije samo sportska organizacija, već globalni komercijalni konglomerat koji je izgradio savršen trostepeni sponzorski model. Na vrhu piramide su globalni „FIFA Partneri“ (poput Adidasa, Koka-Kole, Vize i Saudi Aramka...) koji zakupljuju prava na čitave četvorogodišnje cikluse. Ispod njih su zvanični sponzori turnira (poput McDonald'sa i Hisense-a....), dok bazu čine regionalni podržavaoci.

Ovaj model je genijalno osmišljen: FIFA zadržava kompletan prihod od globalnih sponzorstava, TV prava i prodaje karata, dok operativne troškove i izgradnju megalomanske infrastrukture prebacuje na leđa država domaćina. Sponzori nisu samo lica s reklamnih panoa, već ključni logistički šrafovi integrisani u samu strukturu turnira. Kada se kroz ovaj sistem akumuliraju milijarde dolara, to prestaje da bude priča o novcu za razvoj sporta. To postaje  fond za obezbeđenje globalne moći. 

 Najbolji primer kreiranja lažne percepcije za javnost bio je rat protiv evropske Superlige. Kada su najbogatiji klubovi pokušali da se otcepe i osnuju svoje privatno takmičenje, FIFA i UEFA su odmah stupile u „sveti savez“ i zajednički proglasile rat ovom projektu, predstavljajući se medijski kao požrtvovani spasitelji fudbalske tradicije.

Međutim, ta solidarnost je bila čista iluzija. Obe organizacije su branile isključivo sopstveni monopol: UEFA je panično branila Ligu šampiona i status jedinog vlasnika elitnog klupskog fudbala na kontinentu ; FIFA je želela da spreči osamostaljivanje klubova jer bi to direktno ugrozilo njeno sopstveno novo Klupsko svetsko prvenstvo, preko kojeg Đani Infantino želi da preotme deo klupskog finansijskog kolača koji trenutno kontroliše Evropa.

Čim je projekat Superlige doživeo konačni krah povlačenjem Real Madrida, prividno jedinstvo je nestalo. Maske su pale, a predsednik UEFA Aleksandar Čeferin nastavio je javno da napada FIFA zbog pretrpavanja kalendara takmičenja. Ipak, iza te percepcije  kriju se činjenice. Čeferin, kao predsednik UEFA, automatski sedi u fotelji potpredsednika FIFA. On je aktivni deo sistema koji kritikuje, u svom dvorištu je proširio Ligu šampiona na novi format sa više utakmica, jureći isti onaj profit koji zamera Cirihu.

 Dok se na globalnom nivou vodi rat narativa, na unutrašnjem planu najjače evropske lige funkcionišu maltene kao zamišljeni, nezavisni poligoni Finansijskog fer-pleja (FFP), koristeći privatni kapital za upravljanje ekonomskom percepcijom. Ono što je za FIFA trebalo da bude FFE (FIFA Forward Enterprise) u saradnji sa američkim fondovima, to su španska La Liga i francuska Liga 1 već uradile u praksi kroz ugovore sa investicionim fondom CVC Kapital Partners.

 Španski „LaLiga Boost“ model: La Liga je prodala 8,2% udela u svojoj komercijalnoj kompaniji fondu CVC za oko 2 milijarde evra. Klubovi su dobili hitnu finansijsku injekciju, ali uz strogo pravilo: 70% tog novca morali su da potroše na infrastrukturu, a samo 15% na plate i kupovinu igrača. Predsednik lige Havijer Tebas je ovaj rigidni sistem kontrole unapred brendirao kao jedini ispravan put za spas fudbala. Stvorena je percepcija o održivosti brenda La Lige iznad bilo kog pojedinca, što čuva njenu vrednost čak i nakon odlaska najvećih zvezda. Međutim, cena je surova – klubovi su založili procenat od TV prava na narednih 50 godina, zbog čega su se giganti poput Real Madrida i Barselone odmah pobunili i pokrenuli pravni rat protiv lige.

 Francuski Liga 1 eksperiment: Suočena sa finansijskim kolapsom nakon propasti ranijih ugovora o TV pravima, francuska liga (LFP) je uradila identičnu stvar: prodala je 13% udela u svojim komercijalnim i TV pravima fondu CVC za 1,5 milijardi evra. Francuzi su taj novac iskoristili da stvore percepciju kako su i dalje deo bogate evropske elite. Međutim, za razliku od Španije, Francuska je upala u zamku otvorenog finansijskog rizika. Nakon što su potrošili CVC-ov avans na podizanje plata, a liga ostala bez ključnih megazvezda (poput Mbapea i Mesija), vrednost francuskih TV prava je drastično opala na globalnom tržištu. Činjenica je da je liga u krizi, ali stvoreni medijski narativ i dalje pokušava da održi privid stabilnosti.

 U redovnoj političkoj borbi unutar FIFA - UEFA sistem glasanja funkcioniše po principu „jedna zemlja – jedan glas“. U Kongresu sa 211 članica, Evropa ima samo 55 glasova. Đani Infantino suvereno vlada ovom matematikom. On je video kako su La Liga i Liga 1 preko privatnog kapitala CVC-a obezbedile hitnu likvidnost, pa je kroz svoj zamišljeni FFE plan od 20 milijardi dolara hteo da uradi istu stvar – da uzme američki novac i podeli ga savezima u Africi, Aziji i Okeaniji u zamenu za doživotnu političku lojalnost. Kada se ta većina obezbedi kroz sponzorske i razvojne programe, glas fudbalskih velesila poput Engleske ili Nemačke biva prosto preglasan.

 Kada je koalicija UEFA i partnerskih saveza pre nekoliko dana uspela da pravno blokira i obori Infantinov FFE plan o prodaji komercijalnih prava vredan 20 milijardi dolara, delovalo je da je predsednik FIFA sateran u ćošak pred izbore 2027. godine. Ali u svetu gde činjenice ne postoje, Infantino je svestan da stvarni poraz ne postoji ako uspeš da promeniš percepciju u javnosti. Pokrenuo je brutalnu kontraofanzivu koja je izazvala pravi politički i diplomatski potres na relaciji Madrid–Rabat–Cirih.

Lansiranjem vesti da bi se finale Svetskog prvenstva 2030. godine moglo igrati u Maroku – na spektakularnom novom stadionu „Hasan II“ u Kazablanki koji se gradi za neverovatnih 115.000 ljudi – Infantino je izveo  šahovski manevar. On je jednim potezom srušio španski narativ da je renovirani „Santijago Bernabeu“ jedina prirodna lokacija za finale.

Reakcije iz Španije bile su mešavina panike, besa i alarma. Španski fudbalski zvaničnici, koji su do juče samouvereno tvrdili da će oni voditi ovaj Mundijal, odjednom su se suočili sa strahom od potpunog gubitka najvažnije utakmice. Vlada Španije je morala hitno da izdaje javne garancije kako bi smirila javnost, dok su ugledni madridski mediji priznali da su unutar saveza svesni Infantinovog plana da ih kazni zbog evropske neposlušnosti. Sa druge strane, u Maroku vlada euforija, a argument o izgradnji najvećeg stadiona na planeti koristi se kao savršen komunikacioni štit pred FIFA...

Da bi potpuno zabetonirao ovu novu percepciju moći, Infantino je istovremeno pokrenuo studiju za proširenje Mundijala 2030. na čak 64 reprezentacije. Tim obećanjem je Južnoj Americi ponudio cele grupne faze umesto jedne utakmice, nameravajući da razbije  njihov savez sa UEFA.

Percepcija koju je predsednik FIFA sugerisao  glasi: „Ja širim fudbal na ceo svet, gradim najveće stadione i pružam šansu svima, a UEFA je ta koja je sebična, bogata i želi sve samo za sebe.“  U tom ratu ogledala i lažnih replika, baš kao i u mitskim dijalozima iz filma Kazablanka, istina je prva stradala.

 Moć više ne leži u tome šta je tačna činjenica, već u tome u šta je većina saveza spremna da poveruje dok Sem svira neku staru,  dobro poznatu melodiju.

Dok avion sa osiguranim glasovima uzleće iz magle iznad Rabata, a marokanski kraljevski dvor i Đani Infantino zadovoljno nazdravljaju novom savezu skovanom na stadionu u Kazablanki, iz mraka fudbalske lože odzvanja poslednja rečenica: „ „Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship.“

To je surova slika modernog fudbala – „divna prijateljstva“ političkih moćnika i basnoslovnog privatnog kapitala koja traju tačno onoliko koliko traje zajednički interes za kontrolu nad globalnom kasom.