Београђанину срце куца за Нови Пазар

Кажу да је фудбал најважнија споредна ствар на свету. Некада донесе неописиву радост, некада тугу која дуго остане у срцу. Али оно што фудбал може да споји, ретко која друга ствар може.

Љубитељи фудбала, они искрени, који клуб не воле само кад побеђује, већ га носе у срцу и кад губи, ових дана имали су прилику да упознају једног заиста посебног човека. Његово име је Славиша Токовић. Долази из Београда, али кад разговарате с њим, врло брзо схватите да један део његовог срца већ 17 година припада Новом Пазару.

Враћајући се са одмора на Јадранском мору, могао је да продужи кући. Али није. Одлучио је да сврати у град у који је, како сам каже, заљубљен. У град за који му срце куца неким посебним ритмом.

Судбина је хтела да се упознамо, а мени је припала част да му неколико дана, пре и после утакмице са ОФК Београдом, будем домаћин. Био је тужан што овога пута није био таличан свом вољеном клубу, али је истовремено говорио да је пресрећан што поново шета пазарском чаршијом, међу људима које доживљава као своје.

Ретко се среће човек који толико зна о историји једног клуба, а да није рођен у том граду. Синиша не познаје само резултате и статистику. Он зна људе. Памти догађаје. Сећа се детаља које су многи одавно заборавили.

Док смо шетали градом, готово на сваком кораку неко би га препознао. Раширене руке, искрен загрљај, осмех и пријатељски стисак руке. Деловало је као да је међу својима. И заиста јесте.

Не постоји утакмица Новог Пазара из последњих 17  година о којој не може да прича. Зна ко је био тренер, ко је постигао гол, каква је била атмосфера, ко је седео на клупи. Пратио је чак 42 тренера, почевши од Милорада Косановића па све до данашњих дана. Кад год је могао, путовао је за својим Пазаром. Одлазио на гостовања, припреме и био уз клуб када је било најлепше, али и када је било најтеже.

Његова љубав према Новом Пазару не може се објаснити статистиком. Она се може само осетити.

Посебно нас је дирнуо један детаљ. Пре утакмице са ОФК Београдом инсистирао је да одемо на прозивку Јошанице. На том окупљању били смо практично само нас тројица Славиша, ја и легенда пазарског фудбала, некадашњи фудбалер Новог Пазара и Партизана, Исмет Чупе Угљанин. За њега је и тај тренутак био драгоцен, јер поштује сваки клуб, сваког играча и свакога ко је макар једном оставио траг у фудбалу овог краја.

У Градском парку дочекали су га навијачи. Загрљаји, осмеси, овације и скандирање његовог имена били су призор који се не виђа често. На сваком кораку осећао је да припада овом граду.

Његова супруга, дивна и скромна жена, кроз осмех нам је рекла:

- Не памтим кад је био оволико срећан. У Београду је некако повучен, као што велики градови често учине човеку. А овде, откад смо стигли, осмех му не силази са лица.

То је можда и најлепши опис онога што Нови Пазар значи Славиши Токовићу.

Његово фудбалско знање није записано у књигама. Оно је у његовом срцу. Само истински заљубљеник у фудбал може да зна кад је Пазар играо одређену утакмицу, какав је био резултат, ко је постигао голове и ко је тада водио екипу. Он је жива енциклопедија Новог Пазара.

Ипак, кад га питате да издвоји једног играча, одговор стиже без размишљања Ирфан Ире Вушљанин. О њему зна толико детаља да би, у шали речено, можда и сам Вушљанин понешто заборавио што Синиша још памти. Није случајно што на својој чланској карти поносно носи број 8, исти онај који је носио његов фудбалски идол.

Посебна је и чињеница да Славиша сваке године обнавља своју годишњу чланарину ФК Нови Пазар. Ниједну сезону није пропустио откако је постао симпатизер клуба. То није обична картица. То је доказ верности.

Шетао је пазарским сокацима у мајици са грбом Новог  Пазара, као човек који је дошао да напуни душу. Да понесе са собом енергију града који воли и људи које поштује.

У више од три деценије колико радим као фоторепортер и дописник упознао сам много навијача. Али овакву љубав према једном клубу, а да човек није из тог града, заиста никада нисам срео.

На крају сам желео да му приредим мало изненађење. Одвео сам га у новинарску ложу како би утакмицу против ОФК Београда гледао из сасвим другачијег угла. Ни тамо није био странац. Десетине људи прилазиле су да га поздраве, загрле и размене по коју успомену.

А онда је уследио тренутак који ће, сигуран сам, заувек памтити.

На полувремену му се остварила велика жеља, упознао је Адема Љајића. Док су разговарали, видео сам како покушава да сакрије сузе.  То нису биле сузе туге. То су биле сузе човека којем се испунио сан.

Можда ће неко рећи да је ово само прича о једном навијачу. За мене није.

Ово је прича о човеку који нас подсећа да љубав према клубу нема границе, нема адресу и нема место рођења. Она станује искључиво у срцу.

Зато Славиша Токовић није само верни навијач Новог Пазара. Он је амбасадор града, клуба и спорта у његовом најлепшем облику.

Хвала ти, пријатељу, што већ 17 година на најлепши могући начин проносиш име Новог Пазара. Такви људи не могу да се купе, нити да се створе преко ноћи.

Oни се једноставно рађају са великим срцем.

А управо такво срце има Славиша Токовић.