Петровић: Са Марадоном смо сат времена путовали од хотела до терена

Жељко Петровић је са лакоћом постизао голове, иако је у репрезентацији Југославије играо на позицији левог  бека. Истиче да је поносан на чињеницу да је у Севиљи играо заједно са Дијегом Армандом Марадоном, вероватно најбољим играчем света свих времена.

Нити је свака победа мајка, нити је сваки пораз маћеха. То је најбоље осетио Жељко Петровић, играјући за подгоричку Будућност, загребачки Динамо, више иностраних клубова и репрезентацију Југославије.

Рођен је 13. новембра 1965. у Никшићу. Фудбал је почео да игра у Будућности, а не у Сутјесци.

- Мој отац је 1970. пошао да ради на бродоградилиште у Холандији. Онда је породицу преселио у Подгорицу, да деци буде лакше у школи, а да породица осети веће и повољније могућности и услове живота -  отклонио је недоумицу Жељко Петровић.

У Подгорици је играо три године, било је и голова, иако је био одбрамбени фудбалер. Данас у престоници Црне Горе има доста пријатеља, неке од саиграча из тог времена виђа, другују.

- Био сам тада најбољи играч малог фудбала у Југославији и нисам хтео да играм млађе селекције. Три месеца пре 18. рођендана ухватио ме за ухо Гано Церић, купио ми копачке и повео ме на турнир. Из поштовања према легендама Будућности пошао сам и био сам најбољи играч и најефикаснији стрелац турнира. И потписао сам  уговор са Будућношћу на четири године. Одмах сам отишао да служим војску. Иначе, само сам у почетку био дефанзивац, а касније играо у офанзивним редовима. Само у репрезентацији Југославије играо сам бека, јер теже бих ушао у ту причу да сам чекао позив селектора као нападач, због конкуренције. Свађао сам се у Будућности да не будем бек, јер сам знао да ваља играти против Николе Никића, Марка Млинарића, Дејана Савићевића, Семира Туце... Онда сам послушао великог Мишу Фолића, који је играо и за Хајдук, дао ми је два савета. Од тога сам применио један и као бек сам дао доста голова, стално ишао напред, то ме направило играчем.

Петровић је отишао у загребачки Динамо и за годину дана одиграо 32 меча. Нова средина, нови клуб, па и ново искуство.

- Отишао сам у клуб тадашње тзв. велике четворке. Играо сам са Бобаном и Шукером и онда је дошао несрећни рат. Нико ме тамо није увредио. Чак су њима некада звиждали, а мени никад. Давао сам све од себе било где да играм. Тако сам се поставио, увек пружао 100 одсто могућности. Онда је дозвољено Давору Шукеру и мени да одемо. Требало је да потпишем за Фортуну, а Шукер је прешао у Севиљу. Онда ме је он увече позвао и рекао да и мене хоће људи из Севиље. Сео сам у први авион и из Дизелдорфа одлетео у Севиљу.

У клубу из Андалузије играо је заједно са Дијегом Армандом Марадоном. Жељко каже да му је Аргентинац остао у најлепшим успоменама.

- Кад сам дошао у Севиљи је био Пабло Бенгоечеа, више пута проглашаван најбољим играчем Уругваја. Били су и Давор Шукер, Иван Заморано и ја. Касније су дошли Марадона и Диего Симеоне. На мечу против Бургоса губили смо 0:2. Негодовао сам што не играм, тренер ме је увео на терен, постигао сам два гола и трећи наместио, али ме у наредној утакмици није било ни на клупи. Хтео сам да одем. А што се тиче Марадоне, требало нам је сат времена да дођемо од хотела до терена, сви су га заустављали. Није имао конкуренцију. Врхунски фудбалер, велики хуманитарац, генијалац у свему. Такве величине заслужују да живе, али прерано је отишао. Живео је како је живео и то није могло да потраје.

Петровић је у Холандији и у Јапану је тресао противничке мреже као од шале.

- Само сам у репрезентацији играо као леви бек, у клубовима сам био у офанзивним улогама. Први ме је позвао Ивица Осим. Тада су ме памтили као бека. У тој репрезентацији били су све сами мајстори фудбала. Па, зашто бих се трпао поред Стојковића, Савићевића, Југовића, Мијатовића, Ковачевића, Милошевића... Позади сам био са покојним Михајловићем или Ђукићем и Батицом Мирковићем. На крају репрезентативне каријере једну утакмицу одиграо сам на позицији везног.

Жељко је за државни тим Југославије имао 18 утакмица. Дебитовао је у Белфасту против Северне Ирске. Био је учесник Мондијала 1998. у Француској. Посебан доживљај, да се памти за сва времена.

- То је највише нешто што можете постићи. Играо сам за млађе селекције финале Првенства Европе у Сарајеву против Русије. Међутим, Мондијал је нешто посебно. Не прати се ни Лига шампиона или Лига Европе толико. СП је интересантно на свим континентима. Осећај који се никад не може заборавити. У Француској је било шест некадашњих играча Будућности.

Жељко Петровић се по завршетку каријере отиснуо у тренерске  воде, подужи је списак клубова и репрезентација где је све радио, није радио у Црној Гори. Био је асистент Дику Адвокату на клупи репрезентације Србије.

- Још сам релативно млад, имам енергију. Наставио сам живот у Холандији и једини сам странац у тој земљи да сам завршио ПРО лиценцу. Радио сам са Грантом, Адвокатом, Гулитом итд. У више земаља сам радио као помоћник, а у 14 клубова био главни тренер. Како старим, вуче ме у наше крајеве, па сам био и тренер Зрињског из Мостара. У Црној Гори нисам радио, јер не дозвољавам да ми командује неко ко нема појма о фудбалу. Мало причам, много радим и свуда остварио лепе резултате. Волим да радим у клубу где се цени рад. Добри резултати се постижу стрпљивим радом, а у фудбалу ћу да радим док ме ноге носе.

Упорни Жељко Петровић често је погађао у стилу расног стрелца, надареног нападача, као доказ да је могуће. У тренерским водама плива успешно и увек има посла. Квалитет се увек ценио...