Petrović: Sa Maradonom smo sat vremena putovali od hotela do terena

Željko Petrović je sa lakoćom postizao golove, iako je u reprezentaciji Jugoslavije igrao na poziciji levog  beka. Ističe da je ponosan na činjenicu da je u Sevilji igrao zajedno sa Dijegom Armandom Maradonom, verovatno najboljim igračem sveta svih vremena.

Niti je svaka pobeda majka, niti je svaki poraz maćeha. To je najbolje osetio Željko Petrović, igrajući za podgoričku Budućnost, zagrebački Dinamo, više inostranih klubova i reprezentaciju Jugoslavije.

Rođen je 13. novembra 1965. u Nikšiću. Fudbal je počeo da igra u Budućnosti, a ne u Sutjesci.

- Moj otac je 1970. pošao da radi na brodogradilište u Holandiji. Onda je porodicu preselio u Podgoricu, da deci bude lakše u školi, a da porodica oseti veće i povoljnije mogućnosti i uslove života -  otklonio je nedoumicu Željko Petrović.

U Podgorici je igrao tri godine, bilo je i golova, iako je bio odbrambeni fudbaler. Danas u prestonici Crne Gore ima dosta prijatelja, neke od saigrača iz tog vremena viđa, druguju.

- Bio sam tada najbolji igrač malog fudbala u Jugoslaviji i nisam hteo da igram mlađe selekcije. Tri meseca pre 18. rođendana uhvatio me za uho Gano Cerić, kupio mi kopačke i poveo me na turnir. Iz poštovanja prema legendama Budućnosti pošao sam i bio sam najbolji igrač i najefikasniji strelac turnira. I potpisao sam  ugovor sa Budućnošću na četiri godine. Odmah sam otišao da služim vojsku. Inače, samo sam u početku bio defanzivac, a kasnije igrao u ofanzivnim redovima. Samo u reprezentaciji Jugoslavije igrao sam beka, jer teže bih ušao u tu priču da sam čekao poziv selektora kao napadač, zbog konkurencije. Svađao sam se u Budućnosti da ne budem bek, jer sam znao da valja igrati protiv Nikole Nikića, Marka Mlinarića, Dejana Savićevića, Semira Tuce... Onda sam poslušao velikog Mišu Folića, koji je igrao i za Hajduk, dao mi je dva saveta. Od toga sam primenio jedan i kao bek sam dao dosta golova, stalno išao napred, to me napravilo igračem.

Petrović je otišao u zagrebački Dinamo i za godinu dana odigrao 32 meča. Nova sredina, novi klub, pa i novo iskustvo.

- Otišao sam u klub tadašnje tzv. velike četvorke. Igrao sam sa Bobanom i Šukerom i onda je došao nesrećni rat. Niko me tamo nije uvredio. Čak su njima nekada zviždali, a meni nikad. Davao sam sve od sebe bilo gde da igram. Tako sam se postavio, uvek pružao 100 odsto mogućnosti. Onda je dozvoljeno Davoru Šukeru i meni da odemo. Trebalo je da potpišem za Fortunu, a Šuker je prešao u Sevilju. Onda me je on uveče pozvao i rekao da i mene hoće ljudi iz Sevilje. Seo sam u prvi avion i iz Dizeldorfa odleteo u Sevilju.

U klubu iz Andaluzije igrao je zajedno sa Dijegom Armandom Maradonom. Željko kaže da mu je Argentinac ostao u najlepšim uspomenama.

- Kad sam došao u Sevilji je bio Pablo Bengoečea, više puta proglašavan najboljim igračem Urugvaja. Bili su i Davor Šuker, Ivan Zamorano i ja. Kasnije su došli Maradona i Diego Simeone. Na meču protiv Burgosa gubili smo 0:2. Negodovao sam što ne igram, trener me je uveo na teren, postigao sam dva gola i treći namestio, ali me u narednoj utakmici nije bilo ni na klupi. Hteo sam da odem. A što se tiče Maradone, trebalo nam je sat vremena da dođemo od hotela do terena, svi su ga zaustavljali. Nije imao konkurenciju. Vrhunski fudbaler, veliki humanitarac, genijalac u svemu. Takve veličine zaslužuju da žive, ali prerano je otišao. Živeo je kako je živeo i to nije moglo da potraje.

Petrović je u Holandiji i u Japanu je tresao protivničke mreže kao od šale.

- Samo sam u reprezentaciji igrao kao levi bek, u klubovima sam bio u ofanzivnim ulogama. Prvi me je pozvao Ivica Osim. Tada su me pamtili kao beka. U toj reprezentaciji bili su sve sami majstori fudbala. Pa, zašto bih se trpao pored Stojkovića, Savićevića, Jugovića, Mijatovića, Kovačevića, Miloševića... Pozadi sam bio sa pokojnim Mihajlovićem ili Đukićem i Baticom Mirkovićem. Na kraju reprezentativne karijere jednu utakmicu odigrao sam na poziciji veznog.

Željko je za državni tim Jugoslavije imao 18 utakmica. Debitovao je u Belfastu protiv Severne Irske. Bio je učesnik Mondijala 1998. u Francuskoj. Poseban doživljaj, da se pamti za sva vremena.

- To je najviše nešto što možete postići. Igrao sam za mlađe selekcije finale Prvenstva Evrope u Sarajevu protiv Rusije. Međutim, Mondijal je nešto posebno. Ne prati se ni Liga šampiona ili Liga Evrope toliko. SP je interesantno na svim kontinentima. Osećaj koji se nikad ne može zaboraviti. U Francuskoj je bilo šest nekadašnjih igrača Budućnosti.

Željko Petrović se po završetku karijere otisnuo u trenerske  vode, poduži je spisak klubova i reprezentacija gde je sve radio, nije radio u Crnoj Gori. Bio je asistent Diku Advokatu na klupi reprezentacije Srbije.

- Još sam relativno mlad, imam energiju. Nastavio sam život u Holandiji i jedini sam stranac u toj zemlji da sam završio PRO licencu. Radio sam sa Grantom, Advokatom, Gulitom itd. U više zemalja sam radio kao pomoćnik, a u 14 klubova bio glavni trener. Kako starim, vuče me u naše krajeve, pa sam bio i trener Zrinjskog iz Mostara. U Crnoj Gori nisam radio, jer ne dozvoljavam da mi komanduje neko ko nema pojma o fudbalu. Malo pričam, mnogo radim i svuda ostvario lepe rezultate. Volim da radim u klubu gde se ceni rad. Dobri rezultati se postižu strpljivim radom, a u fudbalu ću da radim dok me noge nose.

Uporni Željko Petrović često je pogađao u stilu rasnog strelca, nadarenog napadača, kao dokaz da je moguće. U trenerskim vodama pliva uspešno i uvek ima posla. Kvalitet se uvek cenio...