„Провео сам незаборавне године у Хумској”

Горан Тробок је прве фудбалске кораке начинио у Романији са Пала, доказао се у Будућности из Подгорице, а највише показао у дресу Партизана. Данас се бави скаутингом и члан је Скупштине црно-белих. Припада генерацији која је Парном ваљку донела три титуле и два трофеја у купу. Играо за још један број клубова и увек остављао сугестивне утиске и дубоке трагове.

Рођен је 6. септембра 1974. у Сарајеву.

- Прво сам тренирао скијање, били смо под утиском Олимпијских игара у Сарајеву, тада сам имао десет година. За многе од нас први спорт било је скијање. Међутим, у школи су одвијали се разни турнири и један наставник ме молио да почнем да тренирам фудбал. Људи из Сарајева видели су ме у Романији и позвали ме, на Кошеву сам прошао све млађе селекције - прича Горан Тробок.

Тада даровити везиста отишао је у Подгорицу, дебитовао за Будућност, у првом мандату одиграо 117 утакмица и  постигао пет голова. 

- Почео је рат у БиХ, имао сам тада 17 година. Тренирао сам у Сарајеву, други су говорили да сам таленат и требало је да потпишем професионални уговор. На Палама сам остао четири месеца, чекао да се ситуација мало смири. Пошто се рат наставио, а желео сам да играм и  завршим школу, стриц је имао стан у Будви и отишао сам тамо. Почео сам да играм у Петровцу, у тада најнижој  лиги Црне Горе. Лепо су ме примили, играо сам за први тим. После два месеца дошли су људи из Будућности и преселио сам се на зиму у Подгорицу и тамо провео пет година.

Добре игре у Будућности препоручиле су Тробока људима из Партизана. Горан је у црно-белом дресу одиграо 182 утакмице и 18 пута затресао мрежу, освојио је три титуле и два трофеја у купу.

- Имао сам више понуда, одлучио сам се за Партизан. Играо је леп фудбал, какав је мени одговарао и потписао сам уговор на четири године. Уследило је ново доказивање, играо сам одмах у првом тиму. Да, било је кризних момената, није лако играти у великом клубу. То је најлепши период у мојој каријери, у Хумској сам провео шест сезона.

Играо је и вечите дербије, они су му представљали нешто посебно.

- Увек је било тензија. Седам дана причало се о тој утакмици и ко зна колико после ње. Било је победа и пораза, али то је меч где смо сви желели да покажемо  највише. Нешто најлепше што може да се догоди једном фудбалеру је окршај Партизана и Црвене звезде.

Из Хумске је отишао у Кину, играо је за Шангај и кући донео позитивна искуства из најмногољудније земље света.

- Отишао сам прво у Спартак из Москве, највећи клуб у Русији. Шангај је фантастичан клуб и град. Услови за  живот били су фантастични, нешто нестварно. Вртићи,  школе за децу, услови живота, то треба видети и доживети. Кинези нису жалили пара, много су улагали. Фудбал им није на толико високом нивоу. Имали су право на два или три страна играча. Пре мене у Шангају играо је Дејан Рамбо Петковић. Тамо је посебна култура и стил живота. Вредело је све то доживети.

Тробок је из Кине прешао у руски Шињику, али...

- Имао сам скоро потписан уговор, али и проблем са повредама. Тамо сам био свега пет дана, тако да нисам ни играо.

Вратио се у Будућност, а каријеру завршио у Смедереву. Копачке је окачио о клин, утисак је, сувише рано, са 33 године.

- Почели су проблеми здравствене природе, мучиле су ме тетиве, па сам направио паузу од шест месеци. У Подгорици сам провео пола године. Деца су ми кренула у школу, одлучио сам да живим у Београду. Добио сам  понуду Смедерева, одиграм тамо шест месеци, изборили смо опстанак и то је био мој крај. Кад престане да буде задовољство, онда та игра постаје мучна. Много сам се истрошио, играо годинама без престанка, повреде су почеле да ме муче и зато сам раније него што се очекивало завршио каријеру – закључио је Горан Тробок.