„Proveo sam nezaboravne godine u Humskoj”

Goran Trobok je prve fudbalske korake načinio u Romaniji sa Pala, dokazao se u Budućnosti iz Podgorice, a najviše pokazao u dresu Partizana. Danas se bavi skautingom i član je Skupštine crno-belih. Pripada generaciji koja je Parnom valjku donela tri titule i dva trofeja u kupu. Igrao za još jedan broj klubova i uvek ostavljao sugestivne utiske i duboke tragove.

Rođen je 6. septembra 1974. u Sarajevu.

- Prvo sam trenirao skijanje, bili smo pod utiskom Olimpijskih igara u Sarajevu, tada sam imao deset godina. Za mnoge od nas prvi sport bilo je skijanje. Međutim, u školi su odvijali se razni turniri i jedan nastavnik me molio da počnem da treniram fudbal. Ljudi iz Sarajeva videli su me u Romaniji i pozvali me, na Koševu sam prošao sve mlađe selekcije - priča Goran Trobok.

Tada daroviti vezista otišao je u Podgoricu, debitovao za Budućnost, u prvom mandatu odigrao 117 utakmica i  postigao pet golova. 

- Počeo je rat u BiH, imao sam tada 17 godina. Trenirao sam u Sarajevu, drugi su govorili da sam talenat i trebalo je da potpišem profesionalni ugovor. Na Palama sam ostao četiri meseca, čekao da se situacija malo smiri. Pošto se rat nastavio, a želeo sam da igram i  završim školu, stric je imao stan u Budvi i otišao sam tamo. Počeo sam da igram u Petrovcu, u tada najnižoj  ligi Crne Gore. Lepo su me primili, igrao sam za prvi tim. Posle dva meseca došli su ljudi iz Budućnosti i preselio sam se na zimu u Podgoricu i tamo proveo pet godina.

Dobre igre u Budućnosti preporučile su Troboka ljudima iz Partizana. Goran je u crno-belom dresu odigrao 182 utakmice i 18 puta zatresao mrežu, osvojio je tri titule i dva trofeja u kupu.

- Imao sam više ponuda, odlučio sam se za Partizan. Igrao je lep fudbal, kakav je meni odgovarao i potpisao sam ugovor na četiri godine. Usledilo je novo dokazivanje, igrao sam odmah u prvom timu. Da, bilo je kriznih momenata, nije lako igrati u velikom klubu. To je najlepši period u mojoj karijeri, u Humskoj sam proveo šest sezona.

Igrao je i večite derbije, oni su mu predstavljali nešto posebno.

- Uvek je bilo tenzija. Sedam dana pričalo se o toj utakmici i ko zna koliko posle nje. Bilo je pobeda i poraza, ali to je meč gde smo svi želeli da pokažemo  najviše. Nešto najlepše što može da se dogodi jednom fudbaleru je okršaj Partizana i Crvene zvezde.

Iz Humske je otišao u Kinu, igrao je za Šangaj i kući doneo pozitivna iskustva iz najmnogoljudnije zemlje sveta.

- Otišao sam prvo u Spartak iz Moskve, najveći klub u Rusiji. Šangaj je fantastičan klub i grad. Uslovi za  život bili su fantastični, nešto nestvarno. Vrtići,  škole za decu, uslovi života, to treba videti i doživeti. Kinezi nisu žalili para, mnogo su ulagali. Fudbal im nije na toliko visokom nivou. Imali su pravo na dva ili tri strana igrača. Pre mene u Šangaju igrao je Dejan Rambo Petković. Tamo je posebna kultura i stil života. Vredelo je sve to doživeti.

Trobok je iz Kine prešao u ruski Šinjiku, ali...

- Imao sam skoro potpisan ugovor, ali i problem sa povredama. Tamo sam bio svega pet dana, tako da nisam ni igrao.

Vratio se u Budućnost, a karijeru završio u Smederevu. Kopačke je okačio o klin, utisak je, suviše rano, sa 33 godine.

- Počeli su problemi zdravstvene prirode, mučile su me tetive, pa sam napravio pauzu od šest meseci. U Podgorici sam proveo pola godine. Deca su mi krenula u školu, odlučio sam da živim u Beogradu. Dobio sam  ponudu Smedereva, odigram tamo šest meseci, izborili smo opstanak i to je bio moj kraj. Kad prestane da bude zadovoljstvo, onda ta igra postaje mučna. Mnogo sam se istrošio, igrao godinama bez prestanka, povrede su počele da me muče i zato sam ranije nego što se očekivalo završio karijeru – zaključio je Goran Trobok.