„Некад су нам се навијачи клањали”

Јосип Пелц је читав играчки век подредио Металцу из Травника и Борцу из Бањалуке. Био је и тренер у граду на Врбасу. Данас троши пензионерске дане и ослања се на бројне успомене из прошлости.

Велико име бањалучког и југословенског фудбала, неко ко је са доста успеха и низом година градио историју Борца који је недавно прославио 100. рођендан. Пролазиће времена, али Пелц ће увек остати легендарни дефанзивац чије игре се памте.

Рођен је 27. априла 1945. у Пљевљима, касније је стигао у Травник и тамо почео играчку каријеру.

- Стицајем околности дошао сам у Нови Травник. Родитељи су се преселили тамо. Као гимназијалац почео сам да играм фудбал и тако се све одвијало - започео је причу Јосип Пелц.

Брзо је из Травника прешао у Бањалуку. У граду на Врбасу био је професионалац пуних 12 година. Одиграо је велики број утакмица за Борац, било је и голова.

- Као матурант травничке гимназије био сам запажен од људи из Зенице. И све је било готово да пређем у Челик, али отишао сам у Борац. То је било у јуну 1974. Био сам један од најмлађих и најанонимнијих играча. Стигао сам из малог клуба и града. Тренер Мирослав Мехо Брозовић приметио је мој квалитет и тако сам ја почео да играм у Борцу.

Пелц се много тога сећа из дана верности Борцу.

- У Борцу сам провео професионално 12 година, а касније сам био тренер петлића, пионира и првог тима. У Загребу сам завршио Вишу тренерску школу. Сада сам најстарије лице које је цео свој радни век провео у Борцу.

Некада се и туговало, није се увек одвијало све према плановима.

- Било је свега, као и у животу. Било је лепих тренутака, било и оних других. Одиграо сам у Борцу више од 500 утакмица, а било је и голова. Тада се све мењало, само смо покојни Ненад Гавриловић и ја остајали, нисмо мењани. Давао сам голове, а играо сам на позицији десног бека. Ушли смо у Прву лигу Југославије 1970. То и освајање Купа Југославије са каснијом генерацијом су највећи успеси Борца, најзначајнији тренуци за клуб.

Пелц је играо и утакмице против клубова тзв.велике четворке.

- Југословенска лига била је једна од најквалитетнијих у Европи. Чувао сам Звездиног Драгана Џајића, Партизановог Ненада Бјековића. У ОФК Београду био је Илија Петковић, у Динаму Краснодар Рора, у Хајдуку Џемалудин Мушовић, у Олимпији Бранко Облак... Сваки клуб имао је убитачна крила. Тада није било жутих картона, судије су записивале имена играча, а ја никада у каријери нисам записан. Имао сам пех, тешко сам се повредио против Ријеке на „Кантриди“. Да није било тога, одиграо бих можда 600 или 700 мечева. Овако, та бројка је нешто преко 500.

Јосип Пелц данас живи у Бањалуци. Не одлази на стадион Борца, а препун је успомена.

- Све се завршило доста ружно. Данас Борац испољава квалитет, али нема много бањалучке деце у клубу. Данас је фудбал бизнис. Другачије се играчи односе према клубу, другачије се размишља, другачији су клубови. Старије генерације играча, али и навијача су емотивније више били везани за Борац. Пре када се појавите у граду сви вам се поклоне до земље. Памтим и квалификациони меч против Борца из Чачка, километарске колоне аутомобила, стадион крцат.

Био је и тренер Борца својевремено. Тешко је водити  крајишки драгуљ, сви траже добре резултате, а њих нема преко ноћи.

- Радио сам у Борцу тако да сам хтео да будем тренер – учитељ, а не тренер – менаџер. Био сам помоћни тренер, тренер голмана, па шеф стручног штаба. Радило се и у добрим и у лошим околностима. Онда су у ратном периоду дошли људи који не заслужују да воде клуб. Борац је постао спортско–фудбалско предузеће, са жељом да се забораве све обавезе, сва дуговања итд. Високу цену платили смо ја, Гавриловић, Вукеља. Добили смо отказе, па смо били принуђени да судским путем дођемо до онога што нам је припадало. Успели смо, али остала је горчина у души.