Играо је за Динамо и дао гол Звезди због кога је остала без титуле

Модричанин Мато Станић остао је упамћен по голу Црвеној звезди за винковачки Динамо 1986. Испоставило се да је тада изгубљени бод Београђане коштао титуле шампиона Југославије. Станић је нижег раста, окретан, вижљаст, а за голмане права опасност. Надимак му је Џими, а он појашњава како га је добио:

- Џими сам постао у Винковцима. Тада је у Загребу познат био певач Џими Станић. Онда је на тренинзима један наш играч рекао „Џими“ и то је остало за цео живот.

Рођен је 30. маја 1962. у Модричи. На наговор другара постао је фудбалер.

- Рођен сам у Доњим Кладарима код Модриче и фудбал сам играо са старијима од себе. Први пут сам дошао у Модричу кад сам кренуо у средњу школу. Мој другар, екстра таленат Жељко Дујмовић, поломио је ногу, па није постао мега звезда. Он ме је препоручио Модричи. Ту сам провео пет сезона. Мало сам играо за омладински тим,  брзо сам пребачен у сениоре. Отишли смо у Кладањ на припреме. Бивши играч Партизана, Суботичанин Лајчо Јаковетић, дошао је за тренера. Препознао је у нама таленте и давао нам шансу. Касније сам прешао у винковачки Динамо. Наиме, директори модричке Столарије, др Милан Јелић и Анто Аџамић, препоручили су ме Динаму. Отишао сам на пробу и прошао – једини од 25 играча. Потписао сам професионални уговор. Обожавао ме је Тонко Вукушић, али је за тренера дошао Недељко Гугољ. Код њега сам често седео на клупи, али када сам добио прилику, играо сам против највећих југословенских клубова. У Динаму сам у првом мандату провео 18 месеци.

Станићу је боравак у Винковцима био најлепши период његовог живота.

- Био сам млад, Прва југословенска лига, стадиони крцати. Дебитовао сам против Хајдука и победили смо 3:1. За Сплићане су играли браћа Вујовић, Блаж Слишковић, Иван Гудељ… Касније су дошли дуели са Звездом, Партизаном, загребачким Динамом, сан ми се остварио.

Могао је заједно са легендарним Драганом Џајићем да слави рођендан да 6. априла 1986. није постигао  победоносни гол против Црвене звезде у Винковцима. Изгубљени бод Београђане је коштао титуле шампиона Југославије. Данас о томе говори отворено, свестан да је прошло много воде Босутом.

- И данас ми није јасно шта се тада догађало. Наводно су старији играчи знали да је договорено да се меч заврши нерешено. Можда су то били Здравко Боровница, Милорад Рајовић и још два или три играча. Наш голман Будинчевић бранио је чудесно. Касније сам рекао да је остало пет минута и да су могли да пусте гол да Звезда изједначи. Међутим, када сам ушао у свлачионицу, загрлио ме је тренер Недељко Гугољ и рекао: „Нека си ти њега, мали, дао“. Обојица смо се смејали. Говорили су ми да ме је тај погодак коштао боље каријере, али сам играо до 39. године.

Станић је носио дрес Рудар Љубије, негде је изјавио да се у Рудару, после тзв. велике четворке, најбоље плаћало.

- Рудар је по питању финансија био изузетно коректан. Давали су нам и станове, и ја сам га добио. Могао је комотно да уђе у Прву лигу Југославије, али политика то није дозволила – било би превише клубова из БиХ.

Мато је много лепих успомена понео из два мариборска клуба Жељезничара и Марибора.

- Освојили смо куп, играли смо у Европи. Дао сам Румунима два гола и тако им „довео“ на Људски врт Борусију из Дортмунда. Клуб је јако профитирао.

Станић је играо и у Торонту.

- Тамо је сезона трајала девет месеци. Одвео ме је Тонко Вукушић, а друге сезоне водио ме је Ивица Шангулин. Био сам први стрелац екипе, а једну сезону и стрелац лиге. Нудили су ми свашта, али био сам југоносталгичар. Вратио сам се у Приједор, а кад је избио рат, отишао сам у Србију и тамо неко време играо, па се обрео у Словенији. Касније сам био у Рудару из Брезе, а одиграо сам и три хуманитарне утакмице за репрезентацију Босне и Херцеговине.

По свему судећи, гол Живану Љуковчану није га препоручио Звезди, Партизану, Хајдуку или загребачком Динаму.

- Кад гледам из ове перспективе, било је много  врхунских асова. И Друга лига Југославије била је изузетно јака. Прштало је на све стране.

Станић данас живи на три дестинације, у Приједору, Ријеци или Минхену.

- У Немачкој су ми ћерка, зет и унук. Често идем код њих. Лепо ми је, не жалим се. Срећан сам кад сретнем неког од фудбалера из оних наших, златних времена.