Како је Феђа Дудић насамарио Сашу Илића: Голман се мења само кад мора

Балканским народима у крвотоку је склоност ка идолизацији и експресно на „лево круг” у мишљењу: Феђа Дудић је после сензационалне победе Радничког 1923 над Партизаном, одједном, многима „најбољи тренер у Србији” - да, босанско-херцеговачки стручњак, исти онај што је са Шумадинцима пре две године испао из Европе од барског Морнара, прошлог лета Ки Клаксвика с Фарских Острва, пре повратка у Крагујевац није се прославио у Марибору?!

Дудић је, без сумње, добар тренер – храбар, искусан, студиозан, на специфичан начин и харизматичан, очигледно и с дамаром да реагује у секунди, међутим, тријумф над Партизаном, можда и најслабијим у историји, не заслужује глорификацију – то је у последње две године, такође у Хумској, успело још деветорици стручњака – од тога Владану Милојевићу са Црвеном звездом и, занимљивије од свега, Славку Матићу с ТСЦ-ом чак двапут!

Рођени Сарајлија, спремљених стратегије и тактике за 11 на 11 и, свака му част ако је тачно, 10 на 11, за нешто друго у овој причи заслужује „капу до пода”: насамарио је, желео / не желео, Сашу Илића да уради оно што се чини само у преким потребама, кад се мора – промени голмана и, на тај начин, комплетну крвну слику екипе, нарочито у дефанзиви.

„Стара лија” ступила је на сцену недељу раније, у Моцартовом подкасту:

- Колико пута сам ја признао своју кривицу, шта је то проблем? Ја не скидам главе. Ево, јесам ли скинуо Лијескића после Чукаричког да није бранио? А, имамо пример Марка Милошевића који је врхунски голман, врхунски човек, кикса против Земуна и буде скинут с гола.

Дудић се ту није зауставио:

- А, шта је Марко Милошевић донео Партизану? Сетимо се Европе и које је паре донео Партизану. Не само бодови, него паре. Бранио је пенале, зицере „један на један” и доносио Партизану паре. По мом мишљењу, заслужио је мало више кредита. Одиграло се једно коло, кикснуо је код другог гола и већ пет утакмица не брани.

Уз фусноту: Феђи плус (+) што је стао у заштиту омиљеног ученика / пријатеља и минус (-) због мешања у унутрашње ствари другог клуба и сољења памети колеги, закључак – искривио је Партизанов изглед задовољавајући с Милошем Крунићем између статива у Европи, проткан чињеницама да је на четири меча само једном извадио лопту из мреже (капитулирао после 277 минута) и на 0:1 у Казахстану спречивши већ виђен гол спасио црно-беле додатне драматике.

Саша Илић, с Дудићевим речима у малом мозгу и, по природи добродушан, намеран да мало напумпа морал Милошевићу (сведоче фотографије из Костанаја: сјајног понашања и главног у радости због пролаза) ауторизовао је почетничку грешку посегавши за променом на црти. То се не ради тек тако: екипа, поготово дефанзивци, већ су се навикли на глас и команде једног голмана – симфонија престаје то да буде са старом, прецртаном нотом.

Наравно, није Партизан изгубио од Радничког 1923 због голманске рокаде иако се, руку на срце, код Сремчевићевог поготка ни Милошевић није прославио, многи ће с правом да се брецну: „Шта прича Феђа, какве паре, против АЕК-а унео је лопту иза линије, у реваншу с Хибернијаном примио гол, малтене, с центра”? Превише је, дефинитивно, проблема и зелених у Хумској укључујући и команданта: и кроз презентовани сегмент добио је квалитетну лекцију, буде ли мудар – злата вредну у будућности.

Ивица Осим неретко је почетком деведесетих прошлог века, памти то и Илић, шалтао Омеровића и Пандуровића (репрезентативни статус много казује при компарацији с Милошевићем и Крунићем), ал' никако из ћеифа ил' што му је то замерио мегданџија на црти недељу касније - већ по „заслугама”. Једноставно, најосетљивија позиција у тиму не трпи експерименте.