Balkanskim narodima u krvotoku je sklonost ka idolizaciji i ekspresno na „levo krug” u mišljenju: Feđa Dudić je posle senzacionalne pobede Radničkog 1923 nad Partizanom, odjednom, mnogima „najbolji trener u Srbiji” - da, bosansko-hercegovački stručnjak, isti onaj što je sa Šumadincima pre dve godine ispao iz Evrope od barskog Mornara, prošlog leta Ki Klaksvika s Farskih Ostrva, pre povratka u Kragujevac nije se proslavio u Mariboru?!
Dudić je, bez sumnje, dobar trener – hrabar, iskusan, studiozan, na specifičan način i harizmatičan, očigledno i s damarom da reaguje u sekundi, međutim, trijumf nad Partizanom, možda i najslabijim u istoriji, ne zaslužuje glorifikaciju – to je u poslednje dve godine, takođe u Humskoj, uspelo još devetorici stručnjaka – od toga Vladanu Milojeviću sa Crvenom zvezdom i, zanimljivije od svega, Slavku Matiću s TSC-om čak dvaput!
Rođeni Sarajlija, spremljenih strategije i taktike za 11 na 11 i, svaka mu čast ako je tačno, 10 na 11, za nešto drugo u ovoj priči zaslužuje „kapu do poda”: nasamario je, želeo / ne želeo, Sašu Ilića da uradi ono što se čini samo u prekim potrebama, kad se mora – promeni golmana i, na taj način, kompletnu krvnu sliku ekipe, naročito u defanzivi.
„Stara lija” stupila je na scenu nedelju ranije, u Mocartovom podkastu:
- Koliko puta sam ja priznao svoju krivicu, šta je to problem? Ja ne skidam glave. Evo, jesam li skinuo Lijeskića posle Čukaričkog da nije branio? A, imamo primer Marka Miloševića koji je vrhunski golman, vrhunski čovek, kiksa protiv Zemuna i bude skinut s gola.
Dudić se tu nije zaustavio:
- A, šta je Marko Milošević doneo Partizanu? Setimo se Evrope i koje je pare doneo Partizanu. Ne samo bodovi, nego pare. Branio je penale, zicere „jedan na jedan” i donosio Partizanu pare. Po mom mišljenju, zaslužio je malo više kredita. Odigralo se jedno kolo, kiksnuo je kod drugog gola i već pet utakmica ne brani.
Uz fusnotu: Feđi plus (+) što je stao u zaštitu omiljenog učenika / prijatelja i minus (-) zbog mešanja u unutrašnje stvari drugog kluba i soljenja pameti kolegi, zaključak – iskrivio je Partizanov izgled zadovoljavajući s Milošem Krunićem između stativa u Evropi, protkan činjenicama da je na četiri meča samo jednom izvadio loptu iz mreže (kapitulirao posle 277 minuta) i na 0:1 u Kazahstanu sprečivši već viđen gol spasio crno-bele dodatne dramatike.
Saša Ilić, s Dudićevim rečima u malom mozgu i, po prirodi dobrodušan, nameran da malo napumpa moral Miloševiću (svedoče fotografije iz Kostanaja: sjajnog ponašanja i glavnog u radosti zbog prolaza) autorizovao je početničku grešku posegavši za promenom na crti. To se ne radi tek tako: ekipa, pogotovo defanzivci, već su se navikli na glas i komande jednog golmana – simfonija prestaje to da bude sa starom, precrtanom notom.
Naravno, nije Partizan izgubio od Radničkog 1923 zbog golmanske rokade iako se, ruku na srce, kod Sremčevićevog pogotka ni Milošević nije proslavio, mnogi će s pravom da se brecnu: „Šta priča Feđa, kakve pare, protiv AEK-a uneo je loptu iza linije, u revanšu s Hibernijanom primio gol, maltene, s centra”? Previše je, definitivno, problema i zelenih u Humskoj uključujući i komandanta: i kroz prezentovani segment dobio je kvalitetnu lekciju, bude li mudar – zlata vrednu u budućnosti.
Ivica Osim neretko je početkom devedesetih prošlog veka, pamti to i Ilić, šaltao Omerovića i Pandurovića (reprezentativni status mnogo kazuje pri komparaciji s Miloševićem i Krunićem), al' nikako iz ćeifa il' što mu je to zamerio megdandžija na crti nedelju kasnije - već po „zaslugama”. Jednostavno, najosetljivija pozicija u timu ne trpi eksperimente.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
