„Повреда ме ускратила учешћа на Мондијалу 1974.“

Милан Шаровић био је запажени чувар мреже зрењанинског Пролетера, загребачког Динама и Загреба. Због лома ноге није се нашао са репрезентацијом Југославије на Мoндијалу 1974. у Немачкој. То му је, признаје, љута рана пребогате каријере. Словио је за револуционара са рукавицама. Био је неустрашиви голман Пролетера, Динама и Загреба. Вредео je много, толико да се сматра да све није и остварио, а могао је.

О „револуционару са рукавицама“ нуди своју причу.

- Дрес и рукавице код свих голмана били су скоро исти. Хтео сам да променим нешто, па сам уместо црног, обукао бели дрес. Новина је и то да играм, понашао се као играч, не само као голман. Тада је то било чудно, а данас се то тражи - каже Шаровић.

Милан је рођен је 9. априла 1949. у Лазареву, недалеко од Зрењанина.

- У школи сам играо рукомет. Онда се на часу физичке културе, када се играо фудбал, повредио голман и наставник ме послао на гол. Тако сам почео. Бранио сам у Лазареву, па у оближњој Сутјесци, онда у Бечеју, те стигао у Пролетер из Зрењанина.

Провео је пет сезона у Пролетеру. Било је свега што тај период данас претвара у брдо успомена. Вежу га сећања на дане проведене у граду на Бегеју.

- Пролетер је тада био у Првој лиги Југославије. Имао је четири голмана. Нисам имао времена да станем на гол. Међутим, сви они су отишли, ја сам сачекао шансу, искористио сам је и постао познат.

Провео је две године у Динаму, па сезону у Загребу, па поново на голу модрих. То је било у време кад је Југославија имала више врхунских чувара мреже.

- Број један био је Енвер Марић. Ту су и Свилар, Мешковић, Пантелић, Шаренац... Имали смо врхунске голмане, увек је тако било.

Волео је да дрибла противничке фудбалере испред свог шеснаестерца.

- Мене је вукла игра, а не зато што сам волео да играм. Нисам стојао и чекао кад ће стићи лопта, тражио сам лопту. Било је и грешака, сигурно.

Често понавља да га вежу лепе успомене на дане проведене у Загребу. Старији читаоци се, ипак, сећају Полета и његових експлицитних фотографија.

- Најлепши део живота провео сам у Загребу. У том граду ми се родио син Филип. Могу све најлепше да кажем о људима који су ме тада примили. Што се Полета тиче, то је новинар намерно урадио. Било му је криво што нисам прешао у Црвену звезду. Тамо сам био јако популаран. Имали смо базен и масажу, он ме фотографисао и објавио како би ме спустио на земљу. Нека врста освете.

Шаровић је имао понуде од Партизана, Црвене звезде, Хајдука...

- Најозбиљније је био заинтересован Хајдук. Бранко Зебец дошао је по мене. Појаснио ми је да тражи и прави млади тим. Онда је дошао Динамо, патио сам што нисам прешао у Партизан. Међутим, црно–бели су ангажовали Благоја Истатова и све моје наде су се тако распршиле. Схватио сам да се моја велика жеља, да постанем голман Партизана, никада неће остварити.

Због повреде није много пута бранио за репрезентацију Југославије.

- Имао сам пех, отишао ми је менискус, паузирао сам шест месеци. Онда сам поломио ногу. Након годину дана паузе поново сам стао на гол, али у Скопљу ми је поново страдала нога. Било је више изванредних голмана. Дуго сам чекао прилику и практично је нисам дочекао.

Шаровић је открио која му је неостварена жеља, на коју није могао да утиче.

- Постигао сам много, али... Био сам на списку репрезентације Југославије за Мондијал 1974. године, а бранио је Енвер Марић. Онда су дошле повреде које су ме спречиле да се нађем на великом такмичењу.

После Пролетера, Динама и Загреба, каријеру је наставио у Швајцарској. И данас тамо живи. И остао је у фудбалу.

- У Швајцарској сам бранио до 42. Онда сам све наредне године радио као тренер голмана. Отворио сам школу за голмане, јер знам то да радим и доказао сам се. Узмем 12 дечака до 14 година, с њима вредно и ваљано радим и они махом успеју. Заврше у најелитнијем такмичењу Немачке, Швајцарске и даље.

Био је и у стручном штабу Боре Милутиновића у репрезентацији Нигерије. Осетио је шта значи учешће на Мондијалу, ако не као голман, макар као тренер.

- У Цириху сам имао једног црнца на проби. Узео сам га и био је изванредан голман. Кад је Бора Милутиновић дошао по њега, одвео је и мене у стручни штаб Нигерије. Међутим, Бора према мени није био коректан, као човек се није показао.