Завршни чин уз хук са трибина

Како је најновији глобални проглас асоцијације „Football Supporters Europe“ оголио ФИФА апсолутизам и покренуо шекспировски расплет велике фудбалске драме ?

Фудбал је одувек био краљевство непатворене страсти. Вековима грађена, ова глобална империја опстајала је на једном једином невидљивом пакту: на вери да игра припада онима који је воле, онима који се због ње радују на киши, онима који плачу на сунцу и онима који на блатњавим или травнатим теренима јуре за надуваном кожом.

Средином августа 2026. године, кровна кућа светског фудбала више не личи на обичну спортску организацију – она постаје пресликана, мрачна сцена из Шекспировог „Краља Лира“.

Ђани Инфантино, човек који се у сопственој визији поставио као власник фудбалске историје и судбине, увучен је у идентичан, трагичан круг заслепљености, параноје и потенцијалне издаје који је сломио старог британског монарха. Када похлепа запрети да потпуно поједе разум, круна постаје претешка, дворјани полако постају џелати, а претња од урушавања империје изнутра виси у ваздуху. У овој еклектичној драми, чији се завршни чин тек пише (а при крају је) , судбина председника ФИФА огољава се кроз стихове старог барда који се директно сударају са Инфантиновим историјским гафовима.

1. Чин први: Трговина светињом и губљење тла

Када Инфантино иза леђа фудбалске јавности отвара врата продаји више од петине – читавих 21 одсто – комерцијалних права, улазница и саме душе предстојећих Светских првенстава приватним фондовима за три милијарде фунти, он повлачи потез злослутно сличан сујетном Лиру . Он ради исто оно што и остарели краљ када кћерима поручује да им предаје своју моћ, преузвишено власништво и све сјајне ефекте који иду уз величанство.

Баш као што Шекспиров монарх комада своју земљу и црта нове границе на мапи, дајући их онима који му највише ласкају, тако и Инфантино ставља на коцку традицију и суверенитет фудбала пред мега милијардерима. Он то чини дубоко убеђен да новцем може купити вечну оданост, док публика без даха чека да види да ли је ово заправо увод у његов сопствени, неизбежни сумрак.

2. Чин други: Прогон Кента и ућуткивање разума

Као што сваки заслепљени диктатор најпре протера оне који му желе добро, тако и Инфантинов двор покушава да се реши својих најгласнијих критичара унутар самог система. У Шекспировој драми, гроф од Кента је једини који скупља храброст да стане пред сујетног монарха и каже му сурову истину у лице како би га спасао од сопствене умишљености, поручујући му да ће бити безобзиран када он (Лир) изгуби разум. Лир га због те истине у налету беса протерује, несвестан да тиме сече сопствене корене.

У модерној фудбалској трагедији, Кент су сви они часни гласови унутар ФИФА удружења, старе фудбалске легенде и савези који годинама упозоравају председника да ће пренатрпани календар и корпоративно насиље убити душу игре. Када их Инфантино ућуткује, склања са двора и маргинализује како му не би кварили корпоративну идилу, он понавља Лирову грешку. Протерује разум, а оставља послушнике. Али трагедија Кента је у томе што се он, прерушен у обичног слугу, враћа да прати свог угроженог краља кроз највећи вртлог; тако и истински љубитељи фудбала, иако протерани са модерних стадиона астрономским ценама карата, остајали  ту да сведоче драми једне сујете која тек улази у свој крешендо.

3. Чин трећи: Вртлог на ветрометини и лажни мученици

Трећи чин ове драме доноси ковитлац на виртуелном пропланку. Након завршеног Светског првенства 2026. године, Инфантино пред светом показује знаке озбиљног, емотивног слома кроз своје чувено отворено писмо од скоро деветсто речи на Инстаграму. Уместо трезвене анализе такмичења које трпи жестоке критике због пренатрпаног календара, уништеног здравља играча и логистичког хаоса, он напада критичаре, оптужује истраживачке новинаре за ширење мржње и лажи и себе резолутно представља као жртву глобалне завере.

Тај крик изолованог, уплашеног владара савршено проналази ехо у Лировом „несвесном“ на пустом пропланку, када несрећни краљ виче ветровима да дувају и сломе своје образе, да бесне и дувају још јаче, јер је он човек против кога се више грешило него што је сам згрешио.

Ова параноична заблуда да је он безгрешни мученик није нова – она је само наставак његовог чувеног, апсурдног монолога из Катара када изјављује да се осећа као Катаранин, као Арапин, као мигрант и као геј. То је врхунац сценског нарцизма и патетичног аматерског игроказа где Инфантино користи туђу патњу као политички штит богатих режима да би узвисио себе. Његова порука свету да га сви мрзе јер им доноси напредак и милијарде представља модерни, патетични превод Лирове заблуде. Док око њега бесни оправдани гнев преварених савеза, уморних фудбалера и протераних навијача, он стоји на виртуелној ветрометини и виче на громове, несвестан да вртлог  тек долази.

4. Чин четврти: Пластични двор и нула без цифре

Четврти чин огољава пластични двор и прети да претвори владара у празнину. Под његовим жезлом, фудбал постаје контролисани ријалити шоу са полувременима која кроз бескрајне судијске надокнаде трају преко сат времена и вештачким паузама за хидратацију ради гурања телевизијских реклама. Шлаг на овој бизарној торти јесте измишљена „Награда за мир“ за Доналда Трампа.

У том тренутку лажног сјаја, речи Шекспирове Дворске луде, која саопштава Лиру сурову истину да је сада само нула без цифре, да је она боља од њега јер је она луда, а он је ништа, погађају право у мету.

Данас, када му континенталне конфедерације – укључујући моћну Европу, Азију и Северну Америку – полако окрећу леђа и потписују заједничка писма оптужујући га за обману, Инфантино остаје политички угрожен. Фудбалска јавност, навијачке групе и легенде игре данас му у лице говоре сурову истину: оног тренутка када фудбалере претвараш у потрошне машине, а навијаче на стадионима мењаш клијентима са дубоким џепом, престајеш да будеш вођа и постајеш владар без народа.

5. Чин пети: Какофонија фудбалског кора

Краљ Лир схвата колика је цена његове сујете тек када остане без круне, без војске, без ћерки и у потпуном мраку прохладне ноћи, остављен да прича са ветром. На хитном, кризном састанку у Мароку, сатеран у угао и суочен са претњом отвореног бунта, Ђани Инфантино повлачи потезе који су најтежи за једног аутократу: ломи сопствени понос, погиње главу и покушава да се кроз извињења оправда за направљене грешке, док истовремено повлачи свој тајни план како би купио лажни мир.

Али, Шекспиров комад се не завршава тамо где врховни владар устукне. Завеса још увек не пада, представа и даље траје, а сцену преплављује застрашујућа какофонија фудбалског кора.

У класичном позоришту, кор је заједнички глас народа и сведока који не учествује директно у власти, већ са стране коментарише грехове владара и доноси морални суд богова. Овај кор доноси дивљу буку створену од милиона преварених гласова. У том страшном звуку мешају се звиждуци са препуних трибина, тешко дисање преморених играча које систем претвара у робове календара и хладни шапат фудбалских моћника који му у лице већ кроје даљу „глумачку каријеру“.

Ипак, најгласнији и најодлучнији у овом кору постају они због којих игра уопште и постоји – уједињени навијачи из целог света, од Балкана до Америке, окупљени око глобалног прогласа организације „Football Supporters Europe“ који децидирано траже његову смену због уцена и приватизације Мундијала. То су бесни повици истинских заљубљеника протераних са сопствених стадиона, који му јасно стављају до знања да се навијачка оданост не може ставити на акционарски рачун. Тај кор не само да коментарише, он води ка коначном расплету. 

Та какофонија увелико надјачава усиљене аплаузе. И може Инфантино и сутра поново да нареди камерама да га снимају, али кроз буку тог кора сви јасно чујемо оно што он одбија да призна у својим Инстаграм писмама. Он губи војску, губи народ и све више делује као усамљени човек који седи на трону од папира који већ увелико гори, док хор пева о његовом могућем паду.

Ђани Инфантино можда још увек формално држи жезло у Цириху и потписује протоколе, али та фотеља све више личи на празну љуштуру. Круна му клизи у блато оног тренутка када помисли да се страст може ставити на акционарски рачун. Фудбалски вртлог је тек почео, а овај модерни Лир нема где да се сакрије од сопственог одраза у огледалу, нити може да ућутка хор који му истину сасипа у лице. Као што је Аристофан давно записао у „Облацима“ да је Вртлог краљ који је избацио Зевса са трона, тако i овај модерни хаос прети да прогута „умишљеног бога“ из Цириха.

Игра преживљава и веће од њега, преживеће и њега, остављајући га историји као владара који је хтео цифру са много нула, а на крају ризикује да остане...

Хор завршава последњи, заглушујући акорд. Све илузије нестају, остављајући простор за прочишћење кроз истину. Време је за катарзу.

Епилог

Откако је Вилијам Шекспир око 1605. године написао „Краља Лира“, ова трагедија је преживела безброј режија, адаптација и позорница. Сваки редитељ је доносио своју визију, али је наравученија увек остајала иста. Данас гледамо фудбалску поставку на глобалној сцени. Сведоци смо чина у коме се сујета судара са реалношћу.

Драма још увек траје...

Али, ово је специфична позоришна скаска, експериментални комад какав глобална сцена још није видела. Изводи се први пут, уживо пред милијардама гледалаца, без унапред подељених сценарија и проба. Нико на свету , заправо није знао,  колико ова представа уопште има чинова, нити колико ће мучни интермецо трајати, све до пар дана пре  и глобалног прогласа организације Football Supporters Europe. 

Главни глумац још увек грчевито држи центар бине, али из мрака партера већ се јасно наслућује трагични исход. Исход у коме краљ, пре или касније, остаје потпуно сам на сцени. Мук. Светла се полако гасе, али рефлектор и даље прати усамљену фигуру.

 Крај овог чина. Или скорашњи крај представе ?