Završni čin uz huk sa tribina

Kako je najnoviji globalni proglas asocijacije „Football Supporters Europe“ ogolio FIFA apsolutizam i pokrenuo šekspirovski rasplet velike fudbalske drame ?

Fudbal je oduvek bio kraljevstvo nepatvorene strasti. Vekovima građena, ova globalna imperija opstajala je na jednom jedinom nevidljivom paktu: na veri da igra pripada onima koji je vole, onima koji se zbog nje raduju na kiši, onima koji plaču na suncu i onima koji na blatnjavim ili travnatim terenima jure za naduvanom kožom.

Sredinom avgusta 2026. godine, krovna kuća svetskog fudbala više ne liči na običnu sportsku organizaciju – ona postaje preslikana, mračna scena iz Šekspirovog „Kralja Lira“.

Đani Infantino, čovek koji se u sopstvenoj viziji postavio kao vlasnik fudbalske istorije i sudbine, uvučen je u identičan, tragičan krug zaslepljenosti, paranoje i potencijalne izdaje koji je slomio starog britanskog monarha. Kada pohlepa zapreti da potpuno pojede razum, kruna postaje preteška, dvorjani polako postaju dželati, a pretnja od urušavanja imperije iznutra visi u vazduhu. U ovoj eklektičnoj drami, čiji se završni čin tek piše (a pri kraju je) , sudbina predsednika FIFA ogoljava se kroz stihove starog barda koji se direktno sudaraju sa Infantinovim istorijskim gafovima.

1. Čin prvi: Trgovina svetinjom i gubljenje tla

Kada Infantino iza leđa fudbalske javnosti otvara vrata prodaji više od petine – čitavih 21 odsto – komercijalnih prava, ulaznica i same duše predstojećih Svetskih prvenstava privatnim fondovima za tri milijarde funti, on povlači potez zloslutno sličan sujetnom Liru . On radi isto ono što i ostareli kralj kada kćerima poručuje da im predaje svoju moć, preuzvišeno vlasništvo i sve sjajne efekte koji idu uz veličanstvo.

Baš kao što Šekspirov monarh komada svoju zemlju i crta nove granice na mapi, dajući ih onima koji mu najviše laskaju, tako i Infantino stavlja na kocku tradiciju i suverenitet fudbala pred mega milijarderima. On to čini duboko ubeđen da novcem može kupiti večnu odanost, dok publika bez daha čeka da vidi da li je ovo zapravo uvod u njegov sopstveni, neizbežni sumrak.

2. Čin drugi: Progon Kenta i ućutkivanje razuma

Kao što svaki zaslepljeni diktator najpre protera one koji mu žele dobro, tako i Infantinov dvor pokušava da se reši svojih najglasnijih kritičara unutar samog sistema. U Šekspirovoj drami, grof od Kenta je jedini koji skuplja hrabrost da stane pred sujetnog monarha i kaže mu surovu istinu u lice kako bi ga spasao od sopstvene umišljenosti, poručujući mu da će biti bezobziran kada on (Lir) izgubi razum. Lir ga zbog te istine u naletu besa proteruje, nesvestan da time seče sopstvene korene.

U modernoj fudbalskoj tragediji, Kent su svi oni časni glasovi unutar FIFA udruženja, stare fudbalske legende i savezi koji godinama upozoravaju predsednika da će prenatrpani kalendar i korporativno nasilje ubiti dušu igre. Kada ih Infantino ućutkuje, sklanja sa dvora i marginalizuje kako mu ne bi kvarili korporativnu idilu, on ponavlja Lirovu grešku. Proteruje razum, a ostavlja poslušnike. Ali tragedija Kenta je u tome što se on, prerušen u običnog slugu, vraća da prati svog ugroženog kralja kroz najveći vrtlog; tako i istinski ljubitelji fudbala, iako proterani sa modernih stadiona astronomskim cenama karata, ostajali  tu da svedoče drami jedne sujete koja tek ulazi u svoj krešendo.

3. Čin treći: Vrtlog na vetrometini i lažni mučenici

Treći čin ove drame donosi kovitlac na virtuelnom proplanku. Nakon završenog Svetskog prvenstva 2026. godine, Infantino pred svetom pokazuje znake ozbiljnog, emotivnog sloma kroz svoje čuveno otvoreno pismo od skoro devetsto reči na Instagramu. Umesto trezvene analize takmičenja koje trpi žestoke kritike zbog prenatrpanog kalendara, uništenog zdravlja igrača i logističkog haosa, on napada kritičare, optužuje istraživačke novinare za širenje mržnje i laži i sebe rezolutno predstavlja kao žrtvu globalne zavere.

Taj krik izolovanog, uplašenog vladara savršeno pronalazi eho u Lirovom „nesvesnom“ na pustom proplanku, kada nesrećni kralj viče vetrovima da duvaju i slome svoje obraze, da besne i duvaju još jače, jer je on čovek protiv koga se više grešilo nego što je sam zgrešio.

Ova paranoična zabluda da je on bezgrešni mučenik nije nova – ona je samo nastavak njegovog čuvenog, apsurdnog monologa iz Katara kada izjavljuje da se oseća kao Kataranin, kao Arapin, kao migrant i kao gej. To je vrhunac scenskog narcizma i patetičnog amaterskog igrokaza gde Infantino koristi tuđu patnju kao politički štit bogatih režima da bi uzvisio sebe. Njegova poruka svetu da ga svi mrze jer im donosi napredak i milijarde predstavlja moderni, patetični prevod Lirove zablude. Dok oko njega besni opravdani gnev prevarenih saveza, umornih fudbalera i proteranih navijača, on stoji na virtuelnoj vetrometini i viče na gromove, nesvestan da vrtlog  tek dolazi.

4. Čin četvrti: Plastični dvor i nula bez cifre

Četvrti čin ogoljava plastični dvor i preti da pretvori vladara u prazninu. Pod njegovim žezlom, fudbal postaje kontrolisani rijaliti šou sa poluvremenima koja kroz beskrajne sudijske nadoknade traju preko sat vremena i veštačkim pauzama za hidrataciju radi guranja televizijskih reklama. Šlag na ovoj bizarnoj torti jeste izmišljena „Nagrada za mir“ za Donalda Trampa.

U tom trenutku lažnog sjaja, reči Šekspirove Dvorske lude, koja saopštava Liru surovu istinu da je sada samo nula bez cifre, da je ona bolja od njega jer je ona luda, a on je ništa, pogađaju pravo u metu.

Danas, kada mu kontinentalne konfederacije – uključujući moćnu Evropu, Aziju i Severnu Ameriku – polako okreću leđa i potpisuju zajednička pisma optužujući ga za obmanu, Infantino ostaje politički ugrožen. Fudbalska javnost, navijačke grupe i legende igre danas mu u lice govore surovu istinu: onog trenutka kada fudbalere pretvaraš u potrošne mašine, a navijače na stadionima menjaš klijentima sa dubokim džepom, prestaješ da budeš vođa i postaješ vladar bez naroda.

5. Čin peti: Kakofonija fudbalskog kora

Kralj Lir shvata kolika je cena njegove sujete tek kada ostane bez krune, bez vojske, bez ćerki i u potpunom mraku prohladne noći, ostavljen da priča sa vetrom. Na hitnom, kriznom sastanku u Maroku, sateran u ugao i suočen sa pretnjom otvorenog bunta, Đani Infantino povlači poteze koji su najteži za jednog autokratu: lomi sopstveni ponos, poginje glavu i pokušava da se kroz izvinjenja opravda za napravljene greške, dok istovremeno povlači svoj tajni plan kako bi kupio lažni mir.

Ali, Šekspirov komad se ne završava tamo gde vrhovni vladar ustukne. Zavesa još uvek ne pada, predstava i dalje traje, a scenu preplavljuje zastrašujuća kakofonija fudbalskog kora.

U klasičnom pozorištu, kor je zajednički glas naroda i svedoka koji ne učestvuje direktno u vlasti, već sa strane komentariše grehove vladara i donosi moralni sud bogova. Ovaj kor donosi divlju buku stvorenu od miliona prevarenih glasova. U tom strašnom zvuku mešaju se zvižduci sa prepunih tribina, teško disanje premorenih igrača koje sistem pretvara u robove kalendara i hladni šapat fudbalskih moćnika koji mu u lice već kroje dalju „glumačku karijeru“.

Ipak, najglasniji i najodlučniji u ovom koru postaju oni zbog kojih igra uopšte i postoji – ujedinjeni navijači iz celog sveta, od Balkana do Amerike, okupljeni oko globalnog proglasa organizacije „Football Supporters Europe“ koji decidirano traže njegovu smenu zbog ucena i privatizacije Mundijala. To su besni povici istinskih zaljubljenika proteranih sa sopstvenih stadiona, koji mu jasno stavljaju do znanja da se navijačka odanost ne može staviti na akcionarski račun. Taj kor ne samo da komentariše, on vodi ka konačnom raspletu. 

Ta kakofonija uveliko nadjačava usiljene aplauze. I može Infantino i sutra ponovo da naredi kamerama da ga snimaju, ali kroz buku tog kora svi jasno čujemo ono što on odbija da prizna u svojim Instagram pismama. On gubi vojsku, gubi narod i sve više deluje kao usamljeni čovek koji sedi na tronu od papira koji već uveliko gori, dok hor peva o njegovom mogućem padu.

Đani Infantino možda još uvek formalno drži žezlo u Cirihu i potpisuje protokole, ali ta fotelja sve više liči na praznu ljušturu. Kruna mu klizi u blato onog trenutka kada pomisli da se strast može staviti na akcionarski račun. Fudbalski vrtlog je tek počeo, a ovaj moderni Lir nema gde da se sakrije od sopstvenog odraza u ogledalu, niti može da ućutka hor koji mu istinu sasipa u lice. Kao što je Aristofan davno zapisao u „Oblacima“ da je Vrtlog kralj koji je izbacio Zevsa sa trona, tako i ovaj moderni haos preti da proguta „umišljenog boga“ iz Ciriha.

Igra preživljava i veće od njega, preživeće i njega, ostavljajući ga istoriji kao vladara koji je hteo cifru sa mnogo nula, a na kraju rizikuje da ostane...

Hor završava poslednji, zaglušujući akord. Sve iluzije nestaju, ostavljajući prostor za pročišćenje kroz istinu. Vreme je za katarzu.

Epilog

Otkako je Vilijam Šekspir oko 1605. godine napisao „Kralja Lira“, ova tragedija je preživela bezbroj režija, adaptacija i pozornica. Svaki reditelj je donosio svoju viziju, ali je naravučenija uvek ostajala ista. Danas gledamo fudbalsku postavku na globalnoj sceni. Svedoci smo čina u kome se sujeta sudara sa realnošću.

Drama još uvek traje...

Ali, ovo je specifična pozorišna skaska, eksperimentalni komad kakav globalna scena još nije videla. Izvodi se prvi put, uživo pred milijardama gledalaca, bez unapred podeljenih scenarija i proba. Niko na svetu , zapravo nije znao,  koliko ova predstava uopšte ima činova, niti koliko će mučni intermeco trajati, sve do par dana pre  i globalnog proglasa organizacije Football Supporters Europe. 

Glavni glumac još uvek grčevito drži centar bine, ali iz mraka partera već se jasno naslućuje tragični ishod. Ishod u kome kralj, pre ili kasnije, ostaje potpuno sam na sceni. Muk. Svetla se polako gase, ali reflektor i dalje prati usamljenu figuru.

 Kraj ovog čina. Ili skorašnji kraj predstave ?