У СУСРЕТ ЛИГИ НАЦИЈА - Јовановић: Због таквих голова сам играо фудбал

Гостовање репрезентације Србије Немачкој 1. октобра у трећем колу друге група А дивизије Лиге нација неминовно нас подсећа на 18. јун 2010. Орлови су тог дана на Светском првенству у Јужној Африци победили Немце голом Милана Јовановића. Био је то једини тријумф Орлова против некадашњег светског првака и као такав заслужује често подсећање.

Јунак победе у интервјуу за сајт и јутјуб канал ФСС радо се присетио незаборавног окршаја са Панцерима. Била је то, нажалост, једина победа наше репрезентација на том Мондијалу, недовољна за пласман у осмину финала. Популарни Лане је по уласку у „студио славних“ Фудбалског савеза Србије, брзо препознао фотографију његовог гола у окршају са Немцима:

- Велики сам фудбалски фан. Знам позадину практично сваког фудбалског јунака и легенде. Поносан сам што се и ја налазим на две фотографије на овом зиду.

Због пораза у првој утакмици против Гане (0:1) Србија је 2010. у Јужној Африци у дуелу са Немачком јурила тријумф како би остала у трци за пласман у осмину финала. Изабраници Јоакима Лева претходно су декласирали Аустралију са 4:0.

- Дошли смо на Светско првенство са улогом благог фаворита, бар кад је реч о нашој групи, а претило је да после само две утакмице епилог буде потпуни фијаско. У свим нашим калкулацијама против Гане смо практично уписали три бода. А онда смо добили најтежи могући задатак, да поправљамо утисак против Немачке.

Мало ко је веровао да Орлови могу до подвига.

- Сваки спортиста има мотив да победи бољег од себе, да се такмичи и надмеће. Величина спорта је управо у томе што фаворит на папиру практично не значи ништа. Свака улога мора да се оправда на терену. Ми смо ушли прехрабро у ту утакмицу и уз околности које су нам тог дана биле наклоњене, на крају смо награђени и резултатски.

После интонирања химни Јовановићу се обратио кум и саиграч Милош Красић.

- Рекао ми је: “где смо ми дошли да се вадимо”. То донекле илуструје како смо доживљавали снагу Немачке. Али без самопоуздања и тог нашег српског ината, не бисмо их победили.

У историју нашег фудбала ушао је 38. минут утакмице одигране 18. јуна 2010. у Порт Елизабету. Лопта је ишла на десну страну ка Милошу Красићу, уследио је центаршут, Никола Жигић је на другој стативи, а Милан Јовановић је осетио где би лопта могла да заврши.

- То је била најбоља Красићева утакмица у репрезентацији. Немачки “Кикер” га је прогласио играчем утакмице и то довољно говори. Добио је највише дуела, креирао практично све наше шансе, моју стативу у другом полувремену, Жигићеву пречку… Све је ишло преко њега.

Лане је затим описује оно што се дешавало у делићу секунде пре најважнијег шута у његовој репрезентативној каријери.

- Увек сам се трудио да будем у завршници сваке наше акције. Кад је лопта кренула према Жигићу, нисам могао да дођем до ње и било је логично да се појавим у простору где би могла да падне. Нисам размишљао да ће он циљано да ми је спусти. Можда сам очекивао да после ударца може да се одбије и да будем ту.

Жигић је добио ваздушни дуел, а Немци су на тренутак заборавили Јовановића.

- Сви су били фокусирани на дуел са Жигићем и оставили су ме за тренутак самог. Све после тога је инстинкт. Морао сам да хватам лопту у ваздуху, јер да сам чекао да природно падне, Нојер би већ затворио линију шута. Испало је најбоље.

Да Ланетов гол постане победоносни најзаслужнији је био голман Владимир Стојковић. У 60. минуту чувар мреже Орлова одбранио је једанаестерац Лукасу Подолском.

- Увек сам се захваљивао свим саиграчима који су учествовали у тој утакмици, без обзира на број минута на терену. Фактор среће је одредио да ја будем препознат као јунак зато што сам постигао гол, али сам увек истицао да практично 50 одсто заслуга за важност тог мог гола и за велику победу припада Стојковићу.

Победа над Немачком код Јовановића изазива понос.

- Наравно да сам поносан што сам био актер тако велике утакмице и што сам, сплетом срећних околности, постао један од јунака. Због тога се игра фудбал. Целу каријеру човек се припрема за такве моменте.

Најнеочекиванији одговор Милан је дао на питање колико је пута за ових 16 година на интернету поново погледао гол Мануелу Нојеру.

- Ниједном. Верујте ми, никада. Не само тај, него практично ниједан свој гол у каријери. Видим их једино ако их пусте у некој емисији у којој гостујем или кад деци за неку годишњицу изађе снимак на друштвеним мрежама. Такав је једноставно мој однос према мојим головима.

Наше успомене на СП у Јужној Африци имале су и ружну страну. Пораз од Аустралије (1:2) у последњем колу групне фазе вратио је Орлове кући.

- Фудбал нам је остао дужан у тој утакмици, као што смо и ми остали дужни фудбалској јавности. Моја генерација могла је и морала много више. Убеђен сам да бисмо од десет утакмица против Аустралије могли да победимо седам.

Посебно место у Јовановићевом сећању припада тадашњем селектору Радомиру Антићу.

- Имали смо селектора који је имао памучну душу, али и изражену спортску ароганцију. Имао је огромно искуство и ауторитет и никада није прецењивао противничке играче, ма какав статус имали у јавности. Некако смо веровали у себе.

Антићево искуство из Реала, Барселоне и Атлетика било је важан психолошки ослонац генерацији која је са великим амбицијама стигла у Јужну Африку.

- Били смо сигурни да селектор верује у нас. То се никада није доводило у питање. У неформалним разговорима причао нам је о начину на који је радио са највећим играчима света у Реалу и Барселони. Кад смо добили повратну информацију да он у нас верује као што је веровао у неке од тих великих играча, то нам је дала ветар у леђа.

Јовановић сматра да је управо та способност једна од кључних особина великих тренера:

- У модерном фудбалу улога селектора је можда значајнија на психолошком него на тактичком или техничком плану.