U SUSRET LIGI NACIJA - Jovanović: Zbog takvih golova sam igrao fudbal

Gostovanje reprezentacije Srbije Nemačkoj 1. oktobra u trećem kolu druge grupa A divizije Lige nacija neminovno nas podseća na 18. jun 2010. Orlovi su tog dana na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi pobedili Nemce golom Milana Jovanovića. Bio je to jedini trijumf Orlova protiv nekadašnjeg svetskog prvaka i kao takav zaslužuje često podsećanje.

Junak pobede u intervjuu za sajt i jutjub kanal FSS rado se prisetio nezaboravnog okršaja sa Pancerima. Bila je to, nažalost, jedina pobeda naše reprezentacija na tom Mondijalu, nedovoljna za plasman u osminu finala. Popularni Lane je po ulasku u „studio slavnih“ Fudbalskog saveza Srbije, brzo prepoznao fotografiju njegovog gola u okršaju sa Nemcima:

- Veliki sam fudbalski fan. Znam pozadinu praktično svakog fudbalskog junaka i legende. Ponosan sam što se i ja nalazim na dve fotografije na ovom zidu.

Zbog poraza u prvoj utakmici protiv Gane (0:1) Srbija je 2010. u Južnoj Africi u duelu sa Nemačkom jurila trijumf kako bi ostala u trci za plasman u osminu finala. Izabranici Joakima Leva prethodno su deklasirali Australiju sa 4:0.

- Došli smo na Svetsko prvenstvo sa ulogom blagog favorita, bar kad je reč o našoj grupi, a pretilo je da posle samo dve utakmice epilog bude potpuni fijasko. U svim našim kalkulacijama protiv Gane smo praktično upisali tri boda. A onda smo dobili najteži mogući zadatak, da popravljamo utisak protiv Nemačke.

Malo ko je verovao da Orlovi mogu do podviga.

- Svaki sportista ima motiv da pobedi boljeg od sebe, da se takmiči i nadmeće. Veličina sporta je upravo u tome što favorit na papiru praktično ne znači ništa. Svaka uloga mora da se opravda na terenu. Mi smo ušli prehrabro u tu utakmicu i uz okolnosti koje su nam tog dana bile naklonjene, na kraju smo nagrađeni i rezultatski.

Posle intoniranja himni Jovanoviću se obratio kum i saigrač Miloš Krasić.

- Rekao mi je: “gde smo mi došli da se vadimo”. To donekle ilustruje kako smo doživljavali snagu Nemačke. Ali bez samopouzdanja i tog našeg srpskog inata, ne bismo ih pobedili.

U istoriju našeg fudbala ušao je 38. minut utakmice odigrane 18. juna 2010. u Port Elizabetu. Lopta je išla na desnu stranu ka Milošu Krasiću, usledio je centaršut, Nikola Žigić je na drugoj stativi, a Milan Jovanović je osetio gde bi lopta mogla da završi.

- To je bila najbolja Krasićeva utakmica u reprezentaciji. Nemački “Kiker” ga je proglasio igračem utakmice i to dovoljno govori. Dobio je najviše duela, kreirao praktično sve naše šanse, moju stativu u drugom poluvremenu, Žigićevu prečku… Sve je išlo preko njega.

Lane je zatim opisuje ono što se dešavalo u deliću sekunde pre najvažnijeg šuta u njegovoj reprezentativnoj karijeri.

- Uvek sam se trudio da budem u završnici svake naše akcije. Kad je lopta krenula prema Žigiću, nisam mogao da dođem do nje i bilo je logično da se pojavim u prostoru gde bi mogla da padne. Nisam razmišljao da će on ciljano da mi je spusti. Možda sam očekivao da posle udarca može da se odbije i da budem tu.

Žigić je dobio vazdušni duel, a Nemci su na trenutak zaboravili Jovanovića.

- Svi su bili fokusirani na duel sa Žigićem i ostavili su me za trenutak samog. Sve posle toga je instinkt. Morao sam da hvatam loptu u vazduhu, jer da sam čekao da prirodno padne, Nojer bi već zatvorio liniju šuta. Ispalo je najbolje.

Da Lanetov gol postane pobedonosni najzaslužniji je bio golman Vladimir Stojković. U 60. minutu čuvar mreže Orlova odbranio je jedanaesterac Lukasu Podolskom.

- Uvek sam se zahvaljivao svim saigračima koji su učestvovali u toj utakmici, bez obzira na broj minuta na terenu. Faktor sreće je odredio da ja budem prepoznat kao junak zato što sam postigao gol, ali sam uvek isticao da praktično 50 odsto zasluga za važnost tog mog gola i za veliku pobedu pripada Stojkoviću.

Pobeda nad Nemačkom kod Jovanovića izaziva ponos.

- Naravno da sam ponosan što sam bio akter tako velike utakmice i što sam, spletom srećnih okolnosti, postao jedan od junaka. Zbog toga se igra fudbal. Celu karijeru čovek se priprema za takve momente.

Najneočekivaniji odgovor Milan je dao na pitanje koliko je puta za ovih 16 godina na internetu ponovo pogledao gol Manuelu Nojeru.

- Nijednom. Verujte mi, nikada. Ne samo taj, nego praktično nijedan svoj gol u karijeri. Vidim ih jedino ako ih puste u nekoj emisiji u kojoj gostujem ili kad deci za neku godišnjicu izađe snimak na društvenim mrežama. Takav je jednostavno moj odnos prema mojim golovima.

Naše uspomene na SP u Južnoj Africi imale su i ružnu stranu. Poraz od Australije (1:2) u poslednjem kolu grupne faze vratio je Orlove kući.

- Fudbal nam je ostao dužan u toj utakmici, kao što smo i mi ostali dužni fudbalskoj javnosti. Moja generacija mogla je i morala mnogo više. Ubeđen sam da bismo od deset utakmica protiv Australije mogli da pobedimo sedam.

Posebno mesto u Jovanovićevom sećanju pripada tadašnjem selektoru Radomiru Antiću.

- Imali smo selektora koji je imao pamučnu dušu, ali i izraženu sportsku aroganciju. Imao je ogromno iskustvo i autoritet i nikada nije precenjivao protivničke igrače, ma kakav status imali u javnosti. Nekako smo verovali u sebe.

Antićevo iskustvo iz Reala, Barselone i Atletika bilo je važan psihološki oslonac generaciji koja je sa velikim ambicijama stigla u Južnu Afriku.

- Bili smo sigurni da selektor veruje u nas. To se nikada nije dovodilo u pitanje. U neformalnim razgovorima pričao nam je o načinu na koji je radio sa najvećim igračima sveta u Realu i Barseloni. Kad smo dobili povratnu informaciju da on u nas veruje kao što je verovao u neke od tih velikih igrača, to nam je dala vetar u leđa.

Jovanović smatra da je upravo ta sposobnost jedna od ključnih osobina velikih trenera:

- U modernom fudbalu uloga selektora je možda značajnija na psihološkom nego na taktičkom ili tehničkom planu.