Стрпљење за Илића

Партизан се већ годинама мучи са избором тренера и увек се поставља питање које је решење најбоље. Вест да је Марко Николић, тачније АЕК освојио три бода у лигашкој фази Лиге шампиона, показала је да је искуство, знање и оно што је често важније, да се не прескачу кораци, дошло до изражаја.

Наравно, Николић иза себе има успешне резултате и у другим земљама попут Русије и Мађарске где је освајао трофеје, а у своје витрине додао је и првенство Грчке.

Марко је освојио титулу у Србији, последњу Партизанову 2017, али и тада је ишао постепено ка врху. Било је у његовој каријери лоших тренутака, игара, отказа, али се увек нашао начин да се дође до првог места.

Партизан је од његовог одласка променио много шефова струке, неки су се враћали по више пута. Многи су тренерски занат први пут пекли у Хумској што је такође имало утицаја, као и катастрофалне одлуке претходне управе, а ни најновија није имала често потезе вредне похвале.

Црно-бели су дуго лутали последњих година и показало се да није добра одлука да дебитанати имају предност у избору или тренери који су на клупи само због некадашњих заслуга из играчких дана.

Гледајући само крајњи утисак, а не резултате, искусни тренери доприносили су добрим играма црно-белих, за разлику од оних који су први пут на озбиљном нивоу. Чини се да је изузетак Саво Милошевић који је имао солидне резултате, али и добар стручни штаб који му је помагао да додатно стиче искуство.

Од одласка Николића на клупи Партизана су се најдуже задржали Александар Станојевић (633 дана), Милошевић (523 дана), Игор Дуљај (425 дана) и Мирослав Ђукић (424 дана).

Трофеје су освојили Ђукић 2018. и Милошевић 2019. што је последњи пут да су црно-бели донели нешто у витрине клуба.

Искуство је говорило да тренери који су годинама раде на озбиљном нивоу решења за клупу, што се видело и по доласку Станојевића. Сале је у другом мандату водио битке са Црвеном звездом за титулу, али остајао је кратких руку, док је имао солидне резултате у Европи, где се истиче осмина финала Лиге конференције и дуели против Фејнорда.

Станојевић је последњи искуснији тренер на клупи црно-белих. Остаје наравно у сећању и његов трећи мандат који се није завршио славно, трајао је свега два месеца. Кључан за одлазак је био убедљив пораз у вечитом дербију (0:4).

Чест проблем Партизана јесте да нико од искуснијих стручњака није хтео на клупу. Црно-бели имају неколико некадашњих асова који су се истакли као тренери попут Владимира Ивића, Славише Јокановића, Вељка Пауновића, Жарка Лазетића и већ поменутог Марка Николића. Њихов повратак у Хумску није реалан, а Партизан је постао клуб у којем тренери уче посао.

Примера ради, Марко Јовановић је двапут био привремено решење, још нема УЕФА ПРО лиценцу. Још је деликатније било кад је на клупу црно-белих сео Ненад Стојаковић који никад није имао озбиљну улогу као тренер или помоћник у најјачем рангу. Колико је Партизан лутао у неким моментима види се и по томе што је Срђан Благојевић често оспораван у јавности, чак два пута у истој сезони водио тим Парног ваљка. Благојевић је имао одређено искуство из Србије и иностранства. Замера му се много тога, највише елиминација од Мачве у шеснаестини финала купа прошле сезоне и изгубљена борба са Војводином за другу позицију. Срђан је имао екипу склону осцилацијама, али је први пут смењен док је Партизан био лидер у првенству.

Црно-бели су у ову сезону ушли са Сашом Илићем на клупи. Рекордер по броју утакмица за клуб из Хумске

стицао је искуство у Чукаричком, Бугарској, Грчкој, Русији и Азербејџану. Илић је показао да може да направи помак у игри Партизана и биће потребно времена да екипа заигра по његовој жељи.

Можда је и највећи проблем свих управа Партизана био у томе што су биле склоне да кад немају адекватно решење ангажују своје легенде и да оне касније напусте клуб. Остаје нада код навијача да се са том пракса завршило и да је садашњи шеф струке дугорочне решење.