Strpljenje za Ilića

Partizan se već godinama muči sa izborom trenera i uvek se postavlja pitanje koje je rešenje najbolje. Vest da je Marko Nikolić, tačnije AEK osvojio tri boda u ligaškoj fazi Lige šampiona, pokazala je da je iskustvo, znanje i ono što je često važnije, da se ne preskaču koraci, došlo do izražaja.

Naravno, Nikolić iza sebe ima uspešne rezultate i u drugim zemljama poput Rusije i Mađarske gde je osvajao trofeje, a u svoje vitrine dodao je i prvenstvo Grčke.

Marko je osvojio titulu u Srbiji, poslednju Partizanovu 2017, ali i tada je išao postepeno ka vrhu. Bilo je u njegovoj karijeri loših trenutaka, igara, otkaza, ali se uvek našao način da se dođe do prvog mesta.

Partizan je od njegovog odlaska promenio mnogo šefova struke, neki su se vraćali po više puta. Mnogi su trenerski zanat prvi put pekli u Humskoj što je takođe imalo uticaja, kao i katastrofalne odluke prethodne uprave, a ni najnovija nije imala često poteze vredne pohvale.

Crno-beli su dugo lutali poslednjih godina i pokazalo se da nije dobra odluka da debitanati imaju prednost u izboru ili treneri koji su na klupi samo zbog nekadašnjih zasluga iz igračkih dana.

Gledajući samo krajnji utisak, a ne rezultate, iskusni treneri doprinosili su dobrim igrama crno-belih, za razliku od onih koji su prvi put na ozbiljnom nivou. Čini se da je izuzetak Savo Milošević koji je imao solidne rezultate, ali i dobar stručni štab koji mu je pomagao da dodatno stiče iskustvo.

Od odlaska Nikolića na klupi Partizana su se najduže zadržali Aleksandar Stanojević (633 dana), Milošević (523 dana), Igor Duljaj (425 dana) i Miroslav Đukić (424 dana).

Trofeje su osvojili Đukić 2018. i Milošević 2019. što je poslednji put da su crno-beli doneli nešto u vitrine kluba.

Iskustvo je govorilo da treneri koji su godinama rade na ozbiljnom nivou rešenja za klupu, što se videlo i po dolasku Stanojevića. Sale je u drugom mandatu vodio bitke sa Crvenom zvezdom za titulu, ali ostajao je kratkih ruku, dok je imao solidne rezultate u Evropi, gde se ističe osmina finala Lige konferencije i dueli protiv Fejnorda.

Stanojević je poslednji iskusniji trener na klupi crno-belih. Ostaje naravno u sećanju i njegov treći mandat koji se nije završio slavno, trajao je svega dva meseca. Ključan za odlazak je bio ubedljiv poraz u večitom derbiju (0:4).

Čest problem Partizana jeste da niko od iskusnijih stručnjaka nije hteo na klupu. Crno-beli imaju nekoliko nekadašnjih asova koji su se istakli kao treneri poput Vladimira Ivića, Slaviše Jokanovića, Veljka Paunovića, Žarka Lazetića i već pomenutog Marka Nikolića. Njihov povratak u Humsku nije realan, a Partizan je postao klub u kojem treneri uče posao.

Primera radi, Marko Jovanović je dvaput bio privremeno rešenje, još nema UEFA PRO licencu. Još je delikatnije bilo kad je na klupu crno-belih seo Nenad Stojaković koji nikad nije imao ozbiljnu ulogu kao trener ili pomoćnik u najjačem rangu. Koliko je Partizan lutao u nekim momentima vidi se i po tome što je Srđan Blagojević često osporavan u javnosti, čak dva puta u istoj sezoni vodio tim Parnog valjka. Blagojević je imao određeno iskustvo iz Srbije i inostranstva. Zamera mu se mnogo toga, najviše eliminacija od Mačve u šesnaestini finala kupa prošle sezone i izgubljena borba sa Vojvodinom za drugu poziciju. Srđan je imao ekipu sklonu oscilacijama, ali je prvi put smenjen dok je Partizan bio lider u prvenstvu.

Crno-beli su u ovu sezonu ušli sa Sašom Ilićem na klupi. Rekorder po broju utakmica za klub iz Humske

sticao je iskustvo u Čukaričkom, Bugarskoj, Grčkoj, Rusiji i Azerbejdžanu. Ilić je pokazao da može da napravi pomak u igri Partizana i biće potrebno vremena da ekipa zaigra po njegovoj želji.

Možda je i najveći problem svih uprava Partizana bio u tome što su bile sklone da kad nemaju adekvatno rešenje angažuju svoje legende i da one kasnije napuste klub. Ostaje nada kod navijača da se sa tom praksa završilo i da je sadašnji šef struke dugoročne rešenje.