Ријерина срећа што није Србин

Шта мислите како би се гледало на српског стручњака на клупи Црвене звезде да је као Алберт Ријера за мање од месец:

1) После 3:0 у Београду изгубио 1:5 у Плзењу и елиминисан у плеј-офу Лиге Европе?

2) Славио 2:1 у вечитом дербију, ал' игром против три пута јефтинијег ривала никог, ама баш никог, није одушевио?

3) После 0:0 у Сурдулици, с Катаијем више од сат као јединим шпицем против класичног бункера, изразио задовољство?

4) Упорно форсирао, у најмању руку, чудну формацију за коју, бар тренутно, нема играче и с том боршч тактиком првотимце чинио слабијим него што у нормалним околностима јесу?

5) Фудбалере којима у радној књижици пише „лево” гурао десно и обрнуто, чак и кад резултат, као нпр. у Сурдулици, није ишао наруку?

Не смемо ни да помислимо!

Ријера би, дакле, требало да буде срећан што: 1) к'о Кристијан Балов експресно није добио наш пасош и 2) шампионово руководство у ситуацији кад је Партизан светлосну годину далеко има луксуз да му дарује кредит да до маја 2027. направи „чудовиште” за Лигу шампиона.

Наравно, то с друге стране повлачи и ризик да уколико Шпанац настави с тактичко / реторичким експериментима неко и устане на западној трибини и окренувши се ложи почне да звижди председнику Светозару Мијаиловићу - Този!