Постоје голови после којих се утакмица заврши. И постоје они после којих прича тек почиње.
Један такав постигао је Станислав Караси 19. децембра 1973. у Атини. Југославији је против Грчке била потребна победа од два гола разлике како би изборила мајсторицу са Шпанијом за пласман на Светско првенство. Са играчем мање, у последњим тренуцима меча, Караси је волејом погодио за 4:2 и постао јунак једне од најдраматичнијих утакмица у историји нашег репрезентативног фудбала.
Педесет три године касније, пред нови сусрет Србије и Грчке у УЕФА Лиги нација, легендарни Стане био је гост Фудбалског савеза Србије у Старој Пазови. А тамо су га сачекала два изненађења и повратак у једно децембарско атинско вече које за њега никада није ни престало да траје.
„ЗА МЕНЕ ЈЕ ТО ЖИВОТ”
Међу фотографијама у Студију славних ФСС које чувају најзначајније тренутке нашег репрезентативног фудбала налази се и она из Атине – Караси и саиграчи славе победу која је отворила пут ка Светском првенству 1974.
Реакција је била тренутна.
- Морам да признам, нисам очекивао све ово. Никад радоснији нисам био кад сам видео ту фотографију у просторијама Савеза. За мене је то живот. Слика као леп приказ једне епизоде тог живота и једне феноменалне каријере.
ФСС му је поклонио урамљену фотографију из Атине, али је посебно изненађење уследило непосредно пред разговор. Дрес Србије са бројем 8 и једним презименом на леђима: КАРАСИ.
Очи су засузиле, успомене саме кренуле.
- Године пролазе, али успомене не бледе. Много ми је драга та фотографија. Све те момке веома поштујем… Хаџиабдића, Буљана, Шурјака, Кулета, Пижона, Марића… Нажалост, неки више нису међу живима, попут Петка, Павике, Каталинског… Победа против Грчке један је од најсветлијих тренутака наше генерације.
ДЕВЕДЕСЕТИ МИНУТ: „САД ЋЕШ ТИ ЛЕПО ДА ДОЂЕШ НА ПЕНАЛ…”
Атина је те вечери понудила драму какву је тешко режирати.
Југославији су била неопходна два гола разлике. Бајевић и Караси донели су 2:0 већ после 15 минута. Грчка је до полувремена изједначила, а наш тим остао са десеторицом. Ивица Шурјак је погодио за 3:2.
Недостајао је још један гол. Последњи напад. Лопта у шеснаестерцу. Караси чека.
- Видео сам да је простор око пенала празан. Сви су кренули према лопти. Кажем себи: сад ћеш ти лепо да дођеш на пенал, ваљда ће нека да се одбије. Пижон је скочио, лопта иде према мени… Направим позицију, захватим волеј, што је један од најтежих удараца у фудбалу, поготово у шеснаестерцу.
И тренутак који је остао заувек.
- Лопта иде у гол, ја дижем руке… Хаос на стадиону. Играчи ме носе на раменима… Незаборавно.
ГОЛ КОЈИ НИКО НЕ ПАМТИ, А КАРАСИ ГА НЕ ЗАБОРАВЉА
Кад се говори о Атини, готово увек се мисли на Карасијев погодак за 4:2. А он подсећа да је те вечери постигао још један. И тврди да је био чак и лепши.
- Петко и ја смо носили лопту од центра, размењивали пасове. Одиграо сам му у простор према корнеру, он је прошао играча, дошао до линије и вратио ми на 16 метара. Жао ми је што се тај гол практично никада није појавио на телевизији или Јутјубу. То је било ремек-дело.
Један гол готово да нема сачуван снимак. Други се гледа и препричава дуже од пола века.
Оба су постигнута исте вечери.
МИЉАН, ФУДБАЛСКИ ОТАЦ
Посебно место у Карасијевим успоменама припада Миљану Миљанићу. Човеку којег и данас назива својим „фудбалским оцем”.
- За мене је тренер Бог. Ако зна шта треба да ради, како да се односи према играчима и како да манифестује ауторитет у свлачионици, онда је све лакше. Миљан је променио начин на који се приступа обавезама у државном тиму. Морам да му скинем капу.
Управо је Миљанић у Атини повукао потез који је, према Карасију, променио ток утакмице.
- У другом полувремену послао је на терен двојицу најмлађих – Пижона Петровића и Шурјака. У том тренутку то је био велики ризик. Шаљеш у ватру клинце који нису имали велико искуство у тако важној утакмици. А управо су они режирали преокрет. Шурјак је дао трећи гол, Пижон асистирао у 90. минуту за мој погодак који нам је отворио врата Немачке.
ГОЛ КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО ЖИВОТ – И ЧУВЕНО „ИМА БОГА!”
После Атине више ништа није било исто. Карасијево име освануло је на насловним странама, а његов гол препричавала је цела земља.
У телевизијску историју ушао је и чувени повик „Има Бога!”, изговорен у налету емоција иза камере. Караси се сећа и необичне епизоде која је уследила.
- На молбу чувеног коментатора Владанка Стојаковића ишао сам у Радио-телевизију Југославије да њиховог колегу спасавам отказа. Нисам могао да верујем да ће због једног повика иза камере човека да оставе без посла. Убедио сам директора телевизије да је све било у налету емоција и да га оставе на радном месту.
Још једна прича која је почела једним ударцем лопте у Атини.
ВЕРУЈЕМ У ПАУНОВИЋА, ПРОТИВ ГРЧКЕ САМО ХРАБРО
Од Атине 1973. до Београда 2026. променили су се играчи, тренери и генерације. За Станислава Карасија, међутим, рецепт за велике утакмице остаје исти – храброст, карактер и вера у сопствени квалитет.
Посебно поверење има у селектора Вељка Пауновића. И то поверење има породичну фудбалску позадину. Караси је током играчких дана у вечитим дербијима водио велике битке са Вељковим оцем Благојем Пауновићем.
- Благоја сам добро познавао као играча и противника. Био је велики борац, човек снажног карактера и победничког менталитета. Такве ствари се препознају, а очигледно је много тога пренео и на Вељка. Зато верујем у Пауновића и верујем да зна како ову генерацију треба да поведе у велике утакмице.
А пред нови сусрет са Грчком, 53 године после Атине, порука јунака једне од највећих победа остаје једноставна:
- Нека изађу храбро, верују у себе и играју за победу. У оваквим утакмицама важни су и срце и карактер. А кад осете подршку са трибина и енергију навијача, сигуран сам да ће им бити много лакше да направе оно што сви желимо. Верујем у ову репрезентацију.
Педесет три године у фудбалу промене готово све. Дресове, стадионе, генерације, начин игре. Али не могу да промене оно што је већ постало део колективног сећања.
Станислав Караси је 19. децембра 1973. у Атини подигао руке и потрчао не знајући да је управо постигао гол о којем ће се причати и више од пола века касније.
Сад Србију против Грчке чека нека нова утакмица. Нови играчи. Нових 90 минута. И прилика да неко од њих створи успомену која ће једног дана добити своје место на Зиду славних.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
