Postoje golovi posle kojih se utakmica završi. I postoje oni posle kojih priča tek počinje.
Jedan takav postigao je Stanislav Karasi 19. decembra 1973. u Atini. Jugoslaviji je protiv Grčke bila potrebna pobeda od dva gola razlike kako bi izborila majstoricu sa Španijom za plasman na Svetsko prvenstvo. Sa igračem manje, u poslednjim trenucima meča, Karasi je volejom pogodio za 4:2 i postao junak jedne od najdramatičnijih utakmica u istoriji našeg reprezentativnog fudbala.
Pedeset tri godine kasnije, pred novi susret Srbije i Grčke u UEFA Ligi nacija, legendarni Stane bio je gost Fudbalskog saveza Srbije u Staroj Pazovi. A tamo su ga sačekala dva iznenađenja i povratak u jedno decembarsko atinsko veče koje za njega nikada nije ni prestalo da traje.
„ZA MENE JE TO ŽIVOT”
Među fotografijama u Studiju slavnih FSS koje čuvaju najznačajnije trenutke našeg reprezentativnog fudbala nalazi se i ona iz Atine – Karasi i saigrači slave pobedu koja je otvorila put ka Svetskom prvenstvu 1974.
Reakcija je bila trenutna.
- Moram da priznam, nisam očekivao sve ovo. Nikad radosniji nisam bio kad sam video tu fotografiju u prostorijama Saveza. Za mene je to život. Slika kao lep prikaz jedne epizode tog života i jedne fenomenalne karijere.
FSS mu je poklonio uramljenu fotografiju iz Atine, ali je posebno iznenađenje usledilo neposredno pred razgovor. Dres Srbije sa brojem 8 i jednim prezimenom na leđima: KARASI.
Oči su zasuzile, uspomene same krenule.
- Godine prolaze, ali uspomene ne blede. Mnogo mi je draga ta fotografija. Sve te momke veoma poštujem… Hadžiabdića, Buljana, Šurjaka, Kuleta, Pižona, Marića… Nažalost, neki više nisu među živima, poput Petka, Pavike, Katalinskog… Pobeda protiv Grčke jedan je od najsvetlijih trenutaka naše generacije.
DEVEDESETI MINUT: „SAD ĆEŠ TI LEPO DA DOĐEŠ NA PENAL…”
Atina je te večeri ponudila dramu kakvu je teško režirati.
Jugoslaviji su bila neophodna dva gola razlike. Bajević i Karasi doneli su 2:0 već posle 15 minuta. Grčka je do poluvremena izjednačila, a naš tim ostao sa desetoricom. Ivica Šurjak je pogodio za 3:2.
Nedostajao je još jedan gol. Poslednji napad. Lopta u šesnaestercu. Karasi čeka.
- Video sam da je prostor oko penala prazan. Svi su krenuli prema lopti. Kažem sebi: sad ćeš ti lepo da dođeš na penal, valjda će neka da se odbije. Pižon je skočio, lopta ide prema meni… Napravim poziciju, zahvatim volej, što je jedan od najtežih udaraca u fudbalu, pogotovo u šesnaestercu.
I trenutak koji je ostao zauvek.
- Lopta ide u gol, ja dižem ruke… Haos na stadionu. Igrači me nose na ramenima… Nezaboravno.
GOL KOJI NIKO NE PAMTI, A KARASI GA NE ZABORAVLjA
Kad se govori o Atini, gotovo uvek se misli na Karasijev pogodak za 4:2. A on podseća da je te večeri postigao još jedan. I tvrdi da je bio čak i lepši.
- Petko i ja smo nosili loptu od centra, razmenjivali pasove. Odigrao sam mu u prostor prema korneru, on je prošao igrača, došao do linije i vratio mi na 16 metara. Žao mi je što se taj gol praktično nikada nije pojavio na televiziji ili Jutjubu. To je bilo remek-delo.
Jedan gol gotovo da nema sačuvan snimak. Drugi se gleda i prepričava duže od pola veka.
Oba su postignuta iste večeri.
MILjAN, FUDBALSKI OTAC
Posebno mesto u Karasijevim uspomenama pripada Miljanu Miljaniću. Čoveku kojeg i danas naziva svojim „fudbalskim ocem”.
- Za mene je trener Bog. Ako zna šta treba da radi, kako da se odnosi prema igračima i kako da manifestuje autoritet u svlačionici, onda je sve lakše. Miljan je promenio način na koji se pristupa obavezama u državnom timu. Moram da mu skinem kapu.
Upravo je Miljanić u Atini povukao potez koji je, prema Karasiju, promenio tok utakmice.
- U drugom poluvremenu poslao je na teren dvojicu najmlađih – Pižona Petrovića i Šurjaka. U tom trenutku to je bio veliki rizik. Šalješ u vatru klince koji nisu imali veliko iskustvo u tako važnoj utakmici. A upravo su oni režirali preokret. Šurjak je dao treći gol, Pižon asistirao u 90. minutu za moj pogodak koji nam je otvorio vrata Nemačke.
GOL KOJI JE PROMENIO ŽIVOT – I ČUVENO „IMA BOGA!”
Posle Atine više ništa nije bilo isto. Karasijevo ime osvanulo je na naslovnim stranama, a njegov gol prepričavala je cela zemlja.
U televizijsku istoriju ušao je i čuveni povik „Ima Boga!”, izgovoren u naletu emocija iza kamere. Karasi se seća i neobične epizode koja je usledila.
- Na molbu čuvenog komentatora Vladanka Stojakovića išao sam u Radio-televiziju Jugoslavije da njihovog kolegu spasavam otkaza. Nisam mogao da verujem da će zbog jednog povika iza kamere čoveka da ostave bez posla. Ubedio sam direktora televizije da je sve bilo u naletu emocija i da ga ostave na radnom mestu.
Još jedna priča koja je počela jednim udarcem lopte u Atini.
VERUJEM U PAUNOVIĆA, PROTIV GRČKE SAMO HRABRO
Od Atine 1973. do Beograda 2026. promenili su se igrači, treneri i generacije. Za Stanislava Karasija, međutim, recept za velike utakmice ostaje isti – hrabrost, karakter i vera u sopstveni kvalitet.
Posebno poverenje ima u selektora Veljka Paunovića. I to poverenje ima porodičnu fudbalsku pozadinu. Karasi je tokom igračkih dana u večitim derbijima vodio velike bitke sa Veljkovim ocem Blagojem Paunovićem.
- Blagoja sam dobro poznavao kao igrača i protivnika. Bio je veliki borac, čovek snažnog karaktera i pobedničkog mentaliteta. Takve stvari se prepoznaju, a očigledno je mnogo toga preneo i na Veljka. Zato verujem u Paunovića i verujem da zna kako ovu generaciju treba da povede u velike utakmice.
A pred novi susret sa Grčkom, 53 godine posle Atine, poruka junaka jedne od najvećih pobeda ostaje jednostavna:
- Neka izađu hrabro, veruju u sebe i igraju za pobedu. U ovakvim utakmicama važni su i srce i karakter. A kad osete podršku sa tribina i energiju navijača, siguran sam da će im biti mnogo lakše da naprave ono što svi želimo. Verujem u ovu reprezentaciju.
Pedeset tri godine u fudbalu promene gotovo sve. Dresove, stadione, generacije, način igre. Ali ne mogu da promene ono što je već postalo deo kolektivnog sećanja.
Stanislav Karasi je 19. decembra 1973. u Atini podigao ruke i potrčao ne znajući da je upravo postigao gol o kojem će se pričati i više od pola veka kasnije.
Sad Srbiju protiv Grčke čeka neka nova utakmica. Novi igrači. Novih 90 minuta. I prilika da neko od njih stvori uspomenu koja će jednog dana dobiti svoje mesto na Zidu slavnih.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
