Несуђени рукометаш Радмило Иванчевић, постао је успешан фудбалски голман и са Партизаном стигао до титуле, након сушних 11 сезона. У Хумској је бранио у два мандата. Био је и у Фенербахчеу, а чувао је и мрежу олимпијске репрезентације Југославије.
Иванчевић је у Хумску дошао 1975. године, а пре тога је био члан Шумадије из Аранђеловца. Био је стандардни голман црно-белих све до одласка у Турску 1977. Бранио је још за Таково, Шумадију и Кливленд Форс.
Радмило је рођен 4. септембра 1950. У дечачким данима све је указивало да би могао да постане добар рукометаш, али...
- Кад сам кренуо у средњу школу, почела су школска такмичења, играо сам у везном реду и носио четворку. Међутим, на рукометној утакмици није имао ко да брани, па сам стао на гол. Како сам играо фудбал за омладинце Такова, било ме срамота да браним и у рукомету. Међутим, на утакмици Таково – Борац Чачак није дошао голман. Тада сам стао на гол, изгубили смо са 1:0, а проглашен сам за најбољег појединца на терену. Тако сам постао фудбалски голман, касније сам направио солидну каријеру – почиње причу Радмило Иванчевић.
Наш саговорник је преко Шумадије из Аранђеловца, стигао до Партизана.
- Брзо сам напредовао. У Шумадији сам у квалификацијама одбранио три пенала, ушли смо у Другу лигу, а могли смо ући и у елитно такмичење, иако су неки клубови били фаворизовани попут Приштине. У олимпијској репрезентацији најчешће су играли фудбалери из друголигашке дивизије. Бранио сам доста утакмица, па су ме људи из Партизана пратили. Тома Калоперовић је познавао људе из Шумадије и 1975. стигао сам у Хумску.
У првој сезони у Партизану постао је први голман и дошао до титуле.
- Била је то изузетна година. За конкурента смо имали изузетан тим Хајдука. Тада је Томислав Ивић створио сјајну екипу, најбољу у Југославији. Црвена звезда је била изузетно јака. Код нас је било неколико играча који нису освајали ништа. Онда је дошао Тома Калоперовић и захвалио се неколицини појединаца. Задржао је Моцу Вукотића, Ненада Бјековића, довео је мене, Предрага Томића, Решада Куновца, Ђуровића, Пејовића, Перовића...Изграђена је врхунска атмосфера. Многе утакмице смо добили, али смо дербије од Хајдука и Звезде изгубили. Дошли смо до последње утакмице у Љубљани, о њој се и данас прича. Хајдук није победио на Карабурми, ми смо савладали Олимпију. У данашње време таква утакмица би се продужила десетак минута, а не три или четири. Дали смо гол, победили смо, све је било за незаборав.
Иванчевић напомиње да му је у Фенербахчеу било сјајно.
- Турци обожавају фудбал. За Фенер навија две трећине Турака. За тренера је дошао Тома Калоперовић и одвео је из Партизана Радомира Антића и мене. Након девет година били смо шампиони. Галатасарај смо победили, Антара је дао гол, а ја правио чуда на голу. Титулу смо славили данима.
Некада су мечеви Партизана и Црвене звезде били празник за очи и душу. Данас је то нешто друго.
- То је био празник фудбала. Живело се за ту утакмицу. Нешто слично као и у Турској. Наш дерби је сваки пут обележило 100.000 на Маракани, а код нас близу 60.000 људи. И данас причам са Дулетом Савићем и Зокијем Филиповићем о томе како су играчи Звезде прошетали до Хумске и дошли на дерби, а где би се данас то могло догодити. Била су друга времена, све се више ценило, уважавало. Данас се само са сетом можемо да присећамо тих златних времена.
Запловио је тренерским водама. Неки од клубова где је радио су: Шумадија, Партизан (тренер голмана 1990/91), Овиједо, Атлетико Мадрид, АЕК Ларнака, ОФК Београд, Раднички (Ниш), Обилић, Смедерево, Раднички Крагујевац, Рад, Пафос, Нови Пазар и многи други. Још је виталан, још много тога може да да фудбалском спорту.
- Добар сам тенисер, играм често. Имам и школу фудбала. Дигао сам руке од нашег фудбала, гледам једино Српску лигу јер ми играју унуци. Пратим лиге Енглеске, Шпаније, Турске. Код нас ми се не свиђа шта се све ради. Био сам као тренер и у Јапану, а најлепше ми је било на Кипру. Мој играч је био Миодраг Гроф Божовић, данас је тренер у Вардару. Мени и Антићу је Тома Калоперовић рекао да се припремамо за тренерску улогу. Тако и ја, многим својим фудбалерима рекао сам да се припремају за улогу тренера, јер сам осетио код тих момака афинитет за тренерски позив.
НИСАМ МОГАО У РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ ПОРЕД МАРИЋА И СВИЛАРА
Радмило Иванчевић је више пута бранио за олимпијску репрезентацију Југославије.
- Имали смо изузетне голмане у том периоду. Дујковић у Звезди, Ћурковић у Партизану, Шкорић у Динаму, Мешковић у Слободи. Шошкић је тада бранио за репрезентацију света. Касније су стасали Оља Петровић у Звезди, Мутибарић у Вардару, Далановић у Бору, Свилар у Војводини, Аврамовић у Ријеци... Заиста, много врхунских чувара мреже и није било лако доћи до А репрезентације. Био сам три пута на ширем списку, али било је тешко проћи поред Енвера Марића или Ратка Свилара.
ЗБОГ МЕНАЏЕРА НИСАМ ОТИШАО У СЕВИЉУ
Радмило Иванчевић се 1979. вратио из Фенербахчеа у Партизан.
- Радомир Антић је отишао у Сарагосу, требало је и ја у Севиљу. И данас не знам како до тог преласка није дошло. Мој менаџер је тражио огроман новац, а да ја нисам ни знао. Вратио сам се у Партизан, касније отишао у САД. Почеле су повреде, па сам прилично рано окончао каријеру. Почео сам да се припремам за улогу тренера.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
