Nesuđeni rukometaš Radmilo Ivančević, postao je uspešan fudbalski golman i sa Partizanom stigao do titule, nakon sušnih 11 sezona. U Humskoj je branio u dva mandata. Bio je i u Fenerbahčeu, a čuvao je i mrežu olimpijske reprezentacije Jugoslavije.
Ivančević je u Humsku došao 1975. godine, a pre toga je bio član Šumadije iz Aranđelovca. Bio je standardni golman crno-belih sve do odlaska u Tursku 1977. Branio je još za Takovo, Šumadiju i Klivlend Fors.
Radmilo je rođen 4. septembra 1950. U dečačkim danima sve je ukazivalo da bi mogao da postane dobar rukometaš, ali...
- Kad sam krenuo u srednju školu, počela su školska takmičenja, igrao sam u veznom redu i nosio četvorku. Međutim, na rukometnoj utakmici nije imao ko da brani, pa sam stao na gol. Kako sam igrao fudbal za omladince Takova, bilo me sramota da branim i u rukometu. Međutim, na utakmici Takovo – Borac Čačak nije došao golman. Tada sam stao na gol, izgubili smo sa 1:0, a proglašen sam za najboljeg pojedinca na terenu. Tako sam postao fudbalski golman, kasnije sam napravio solidnu karijeru – počinje priču Radmilo Ivančević.
Naš sagovornik je preko Šumadije iz Aranđelovca, stigao do Partizana.
- Brzo sam napredovao. U Šumadiji sam u kvalifikacijama odbranio tri penala, ušli smo u Drugu ligu, a mogli smo ući i u elitno takmičenje, iako su neki klubovi bili favorizovani poput Prištine. U olimpijskoj reprezentaciji najčešće su igrali fudbaleri iz drugoligaške divizije. Branio sam dosta utakmica, pa su me ljudi iz Partizana pratili. Toma Kaloperović je poznavao ljude iz Šumadije i 1975. stigao sam u Humsku.
U prvoj sezoni u Partizanu postao je prvi golman i došao do titule.
- Bila je to izuzetna godina. Za konkurenta smo imali izuzetan tim Hajduka. Tada je Tomislav Ivić stvorio sjajnu ekipu, najbolju u Jugoslaviji. Crvena zvezda je bila izuzetno jaka. Kod nas je bilo nekoliko igrača koji nisu osvajali ništa. Onda je došao Toma Kaloperović i zahvalio se nekolicini pojedinaca. Zadržao je Mocu Vukotića, Nenada Bjekovića, doveo je mene, Predraga Tomića, Rešada Kunovca, Đurovića, Pejovića, Perovića...Izgrađena je vrhunska atmosfera. Mnoge utakmice smo dobili, ali smo derbije od Hajduka i Zvezde izgubili. Došli smo do poslednje utakmice u Ljubljani, o njoj se i danas priča. Hajduk nije pobedio na Karaburmi, mi smo savladali Olimpiju. U današnje vreme takva utakmica bi se produžila desetak minuta, a ne tri ili četiri. Dali smo gol, pobedili smo, sve je bilo za nezaborav.
Ivančević napominje da mu je u Fenerbahčeu bilo sjajno.
- Turci obožavaju fudbal. Za Fener navija dve trećine Turaka. Za trenera je došao Toma Kaloperović i odveo je iz Partizana Radomira Antića i mene. Nakon devet godina bili smo šampioni. Galatasaraj smo pobedili, Antara je dao gol, a ja pravio čuda na golu. Titulu smo slavili danima.
Nekada su mečevi Partizana i Crvene zvezde bili praznik za oči i dušu. Danas je to nešto drugo.
- To je bio praznik fudbala. Živelo se za tu utakmicu. Nešto slično kao i u Turskoj. Naš derbi je svaki put obeležilo 100.000 na Marakani, a kod nas blizu 60.000 ljudi. I danas pričam sa Duletom Savićem i Zokijem Filipovićem o tome kako su igrači Zvezde prošetali do Humske i došli na derbi, a gde bi se danas to moglo dogoditi. Bila su druga vremena, sve se više cenilo, uvažavalo. Danas se samo sa setom možemo da prisećamo tih zlatnih vremena.
Zaplovio je trenerskim vodama. Neki od klubova gde je radio su: Šumadija, Partizan (trener golmana 1990/91), Ovijedo, Atletiko Madrid, AEK Larnaka, OFK Beograd, Radnički (Niš), Obilić, Smederevo, Radnički Kragujevac, Rad, Pafos, Novi Pazar i mnogi drugi. Još je vitalan, još mnogo toga može da da fudbalskom sportu.
- Dobar sam teniser, igram često. Imam i školu fudbala. Digao sam ruke od našeg fudbala, gledam jedino Srpsku ligu jer mi igraju unuci. Pratim lige Engleske, Španije, Turske. Kod nas mi se ne sviđa šta se sve radi. Bio sam kao trener i u Japanu, a najlepše mi je bilo na Kipru. Moj igrač je bio Miodrag Grof Božović, danas je trener u Vardaru. Meni i Antiću je Toma Kaloperović rekao da se pripremamo za trenersku ulogu. Tako i ja, mnogim svojim fudbalerima rekao sam da se pripremaju za ulogu trenera, jer sam osetio kod tih momaka afinitet za trenerski poziv.
NISAM MOGAO U REPREZENTACIJU PORED MARIĆA I SVILARA
Radmilo Ivančević je više puta branio za olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.
- Imali smo izuzetne golmane u tom periodu. Dujković u Zvezdi, Ćurković u Partizanu, Škorić u Dinamu, Mešković u Slobodi. Šoškić je tada branio za reprezentaciju sveta. Kasnije su stasali Olja Petrović u Zvezdi, Mutibarić u Vardaru, Dalanović u Boru, Svilar u Vojvodini, Avramović u Rijeci... Zaista, mnogo vrhunskih čuvara mreže i nije bilo lako doći do A reprezentacije. Bio sam tri puta na širem spisku, ali bilo je teško proći pored Envera Marića ili Ratka Svilara.
ZBOG MENADžERA NISAM OTIŠAO U SEVILjU
Radmilo Ivančević se 1979. vratio iz Fenerbahčea u Partizan.
- Radomir Antić je otišao u Saragosu, trebalo je i ja u Sevilju. I danas ne znam kako do tog prelaska nije došlo. Moj menadžer je tražio ogroman novac, a da ja nisam ni znao. Vratio sam se u Partizan, kasnije otišao u SAD. Počele su povrede, pa sam prilično rano okončao karijeru. Počeo sam da se pripremam za ulogu trenera.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
