Бокан: Сад сам дефинитивно „кева“

Шеснаест година, три континента, 11 земаља и 14 клубова. Толико је трајао пут Татјане Бокан од тренутка кад је као млада играчица напустила Србију и кренула да гради каријеру далеко од куће. А онда је, готово преко ноћи, интуиција рекла – „врати се“.

У 38. години, са искуством које је скупљала широм света, некадашњи чувени капитен репрезентације Црне Горе поново је у српској Суперлиги, овог пута у дресу Напретка из Крушевца. Није планирала сезону, није планирала ни повратак, а можда управо зато ова прича има посебну тежину. Јер Боканова је током каријере много пута мењала средине, земље и континенте, али никад није мењала оно најважније –карактер!

Велики борац, лидер, играчица која не бежи од одговорности и, како сама каже, не воли да губи, сад има још један изазов: да види да ли су бољи њена младост или данашње искуство. Уједно, први пут у каријери носи и симпатичну титулу - најстарије играчице лиге.

Али иза лавице са терена постоји и једна друга Татјана. Она која о родитељима говори као о својој највећој љубави и боли, која прст и поглед често подиже ка небу, која снагу проналази у браћи и њиховим породицама и која верује да је важније какав си човек него какав си играч.

Зашто је, ипак, рекла „да“ Напретку, шта жели да остави млађим саиграчицама, колико јој недостају родитељи на трибинама и докле ће још трајати њена одбојкашка прича – говори за Спортски журнал.

После 16 година поново сте се вратили у Србију, Суперлигу, зашто сте донели такву одлуку, шта Вас је навело и како је дошло до сарадње са Напретком?

- Искрена да будем због приватних планова и обавеза мислила сам да сезону нећу ни почети нигде. То је и разлог због чега сам тек крајем септембра потписала сарадњу. Верујте, и за мене је било изненађење и одлука је донета буквално преко ноћи. Није било по плану, као што никад није у мом животу и на то сам навикла (смех). То што је требало да завршим и буквално сам одлучила да пресечем то ишчекивање и кад ме је менаџер назвао да види шта се дешава код мене приватно и споменуо то као опцију, неки унутрашњи глас, интуиција су прорадили и осећај је био позитиван. Неко сам ко ослушкује интуицију и ту сам – расположена је Тања.

Како се осећате поново на старом месту али у новом дресу-памте људи ваше партије, бравуре, индивидуална признања још из дана кад сте били у Спартаку?

- За сада је све одлично и искрено, лепо ми је бити опет ту. Многи које познајем су углавном на тренерским клупама, не играју више али једва чекам да их видим. Велики сам борац и неко ко много воли изазове, тестира себе. Зато сам дошла да видим да ли је боља била моја младост или моје садашње искуство.

Колико  познајете лигу, доста тога се изменило и кроз године али и саме екипе?

- Не знам скоро ништа. Као што сам већ рекла, мало је оних девојака које знам са терена у првенству. Ни екипе учеснице суперлиге нису као некад, што је и нормално јер од мог одласка из Србије је пуних 16 година.

Каква је ваша мисија у новом клубу и какви су циљеви?

- С обзиром на моје године и искуство, верујем да ћу носити већи део терета ако уопште то могу тако назвати и да ће моја рола у тиму бити лидерска. Мој циљ је пре свега да оправдам поверење стручног штаба и да овим девојкама будем један добар пример. И јесте велика жеља да оправдам ту лидерку улогу.

После Спартака отиснули сте се у иностранство, клубови су се низали, земље, чак и континенти. Колико Вас је то обликовало као играчицу, увек сте били неко ко се није бојао да загризе, повуче, преузме иницијативу?

- После Спартака су уследила 3 континента, 11 земаља, 14 клубова… А кад је толико сеоба било, у једно сам сигурна-да сам неко ко зна како да се адаптира и уклопи. Обликовало ме и као играча и као особу. Израсла сам у жену коју су све те промене мењале у сваком смислу. И даље радим на себи, верујем да ће и овогодишње искуство имати доприноса у мојој изградњи личности.

Да ли ће аудиторијум такву Тању да гледа и ове сезоне?

- Сигурна сам да хоће. Велики сам борац и на терену и ван њега, не волим да губим. То што волим да „загризем“ и преузмем иницијативу ћу приписати свом карактеру а и хороскопском знаку.

У 38. години најстарији сте у лиги, шта можете да пренесете младима и колико Вам то импонује?

- Хахахахах. да, да титулу најстарије у првенству носим и искрено, то ми је баш симпатично. Већ сам кроз каријеру добијала надимак „кева“. Ево сад дефинитивно то и јесам. Надам се да ће од мене научити да увек треба дати максимум јер је најважније да кад се на крају дана погледамо у огледалу, знамо да смо дали све од себе, небитно да ли је то победа или пораз. Такође, верујем да има још добрих и квалитетних савета које могу да им пренесем. Најважније од свега ми је да им у сећању останем као добар пример.

Подршку имате у браћи, и преслаткој дечици, да ли су они ваша највећа снага и шта кажу тетки кад навијају, после утакмице?

- Изузетно ми је важан мој однос са браћом Александром и Стеваном и њиховим породицама, тако да ми је и подршка од њих најважнија. Они су сад у фази да би ипак највише волели да сам код куће са њима и мало негодују мој одлазак. Признајем да су ватрени навијачи и најслађи. Њања је за њих увек најбоља ма како год моје издање било.

Докле мислите, желите да играте, каква је ваша философија спортска а која Вам је животна водиља?

- До када?! То ме сви питају последњих три, четири године. Можда док не упознам човека свог живота, некога са ким ћу моћи да размишљам и о свом потомству али верујем да је то опет у божијим рукама. Жеља ми је да ме мајчинство одвоји од спорта тако да се надам да је то и божија воља.

Коју бисте поруку упутиле девојчицама које желе да се данас, сутра баве одбојком?

- Пре свега треба да знају да су изабрале најлепши женски колективни спорт, да ће им донети много познанстава и пријатељстава. Лично донео ми је три кумства на која сам јако поносна! Будите стрпљиве и храбре, упорне и истрајне у својим жељама, нека ваше амбиције не буду мегаломаске већ корак по корак, и нека вам увек буде важније какав сте човек па онда играч.