Bokan: Sad sam definitivno „keva“

Šesnaest godina, tri kontinenta, 11 zemalja i 14 klubova. Toliko je trajao put Tatjane Bokan od trenutka kad je kao mlada igračica napustila Srbiju i krenula da gradi karijeru daleko od kuće. A onda je, gotovo preko noći, intuicija rekla – „vrati se“.

U 38. godini, sa iskustvom koje je skupljala širom sveta, nekadašnji čuveni kapiten reprezentacije Crne Gore ponovo je u srpskoj Superligi, ovog puta u dresu Napretka iz Kruševca. Nije planirala sezonu, nije planirala ni povratak, a možda upravo zato ova priča ima posebnu težinu. Jer Bokanova je tokom karijere mnogo puta menjala sredine, zemlje i kontinente, ali nikad nije menjala ono najvažnije –karakter!

Veliki borac, lider, igračica koja ne beži od odgovornosti i, kako sama kaže, ne voli da gubi, sad ima još jedan izazov: da vidi da li su bolji njena mladost ili današnje iskustvo. Ujedno, prvi put u karijeri nosi i simpatičnu titulu - najstarije igračice lige.

Ali iza lavice sa terena postoji i jedna druga Tatjana. Ona koja o roditeljima govori kao o svojoj najvećoj ljubavi i boli, koja prst i pogled često podiže ka nebu, koja snagu pronalazi u braći i njihovim porodicama i koja veruje da je važnije kakav si čovek nego kakav si igrač.

Zašto je, ipak, rekla „da“ Napretku, šta želi da ostavi mlađim saigračicama, koliko joj nedostaju roditelji na tribinama i dokle će još trajati njena odbojkaška priča – govori za Sportski žurnal.

Posle 16 godina ponovo ste se vratili u Srbiju, Superligu, zašto ste doneli takvu odluku, šta Vas je navelo i kako je došlo do saradnje sa Napretkom?

- Iskrena da budem zbog privatnih planova i obaveza mislila sam da sezonu neću ni početi nigde. To je i razlog zbog čega sam tek krajem septembra potpisala saradnju. Verujte, i za mene je bilo iznenađenje i odluka je doneta bukvalno preko noći. Nije bilo po planu, kao što nikad nije u mom životu i na to sam navikla (smeh). To što je trebalo da završim i bukvalno sam odlučila da presečem to iščekivanje i kad me je menadžer nazvao da vidi šta se dešava kod mene privatno i spomenuo to kao opciju, neki unutrašnji glas, intuicija su proradili i osećaj je bio pozitivan. Neko sam ko osluškuje intuiciju i tu sam – raspoložena je Tanja.

Kako se osećate ponovo na starom mestu ali u novom dresu-pamte ljudi vaše partije, bravure, individualna priznanja još iz dana kad ste bili u Spartaku?

- Za sada je sve odlično i iskreno, lepo mi je biti opet tu. Mnogi koje poznajem su uglavnom na trenerskim klupama, ne igraju više ali jedva čekam da ih vidim. Veliki sam borac i neko ko mnogo voli izazove, testira sebe. Zato sam došla da vidim da li je bolja bila moja mladost ili moje sadašnje iskustvo.

Koliko  poznajete ligu, dosta toga se izmenilo i kroz godine ali i same ekipe?

- Ne znam skoro ništa. Kao što sam već rekla, malo je onih devojaka koje znam sa terena u prvenstvu. Ni ekipe učesnice superlige nisu kao nekad, što je i normalno jer od mog odlaska iz Srbije je punih 16 godina.

Kakva je vaša misija u novom klubu i kakvi su ciljevi?

- S obzirom na moje godine i iskustvo, verujem da ću nositi veći deo tereta ako uopšte to mogu tako nazvati i da će moja rola u timu biti liderska. Moj cilj je pre svega da opravdam poverenje stručnog štaba i da ovim devojkama budem jedan dobar primer. I jeste velika želja da opravdam tu liderku ulogu.

Posle Spartaka otisnuli ste se u inostranstvo, klubovi su se nizali, zemlje, čak i kontinenti. Koliko Vas je to oblikovalo kao igračicu, uvek ste bili neko ko se nije bojao da zagrize, povuče, preuzme inicijativu?

- Posle Spartaka su usledila 3 kontinenta, 11 zemalja, 14 klubova… A kad je toliko seoba bilo, u jedno sam sigurna-da sam neko ko zna kako da se adaptira i uklopi. Oblikovalo me i kao igrača i kao osobu. Izrasla sam u ženu koju su sve te promene menjale u svakom smislu. I dalje radim na sebi, verujem da će i ovogodišnje iskustvo imati doprinosa u mojoj izgradnji ličnosti.

Da li će auditorijum takvu Tanju da gleda i ove sezone?

- Sigurna sam da hoće. Veliki sam borac i na terenu i van njega, ne volim da gubim. To što volim da „zagrizem“ i preuzmem inicijativu ću pripisati svom karakteru a i horoskopskom znaku.

U 38. godini najstariji ste u ligi, šta možete da prenesete mladima i koliko Vam to imponuje?

- Hahahahah. da, da titulu najstarije u prvenstvu nosim i iskreno, to mi je baš simpatično. Već sam kroz karijeru dobijala nadimak „keva“. Evo sad definitivno to i jesam. Nadam se da će od mene naučiti da uvek treba dati maksimum jer je najvažnije da kad se na kraju dana pogledamo u ogledalu, znamo da smo dali sve od sebe, nebitno da li je to pobeda ili poraz. Takođe, verujem da ima još dobrih i kvalitetnih saveta koje mogu da im prenesem. Najvažnije od svega mi je da im u sećanju ostanem kao dobar primer.

Podršku imate u braći, i preslatkoj dečici, da li su oni vaša najveća snaga i šta kažu tetki kad navijaju, posle utakmice?

- Izuzetno mi je važan moj odnos sa braćom Aleksandrom i Stevanom i njihovim porodicama, tako da mi je i podrška od njih najvažnija. Oni su sad u fazi da bi ipak najviše voleli da sam kod kuće sa njima i malo negoduju moj odlazak. Priznajem da su vatreni navijači i najslađi. Njanja je za njih uvek najbolja ma kako god moje izdanje bilo.

Dokle mislite, želite da igrate, kakva je vaša filosofija sportska a koja Vam je životna vodilja?

- Do kada?! To me svi pitaju poslednjih tri, četiri godine. Možda dok ne upoznam čoveka svog života, nekoga sa kim ću moći da razmišljam i o svom potomstvu ali verujem da je to opet u božijim rukama. Želja mi je da me majčinstvo odvoji od sporta tako da se nadam da je to i božija volja.

Koju biste poruku uputile devojčicama koje žele da se danas, sutra bave odbojkom?

- Pre svega treba da znaju da su izabrale najlepši ženski kolektivni sport, da će im doneti mnogo poznanstava i prijateljstava. Lično doneo mi je tri kumstva na koja sam jako ponosna! Budite strpljive i hrabre, uporne i istrajne u svojim željama, neka vaše ambicije ne budu megalomaske već korak po korak, i neka vam uvek bude važnije kakav ste čovek pa onda igrač.