Кад старији човек у Улцињу сретне и уз сузе загрли Кићановића сећајући се Маниле, тад пуцају све бране

Човек с милион идеја, некада кошаркаш, а данас селектор свих спортских легенди с брдовитог Балкана, једини коме ниједна звезда није одбила позив под заставу… Павле Пепђоновић… Разумљиво је што је у центру пажње свих, посебно медија…

Протеклих дана идејни творац мегаломанског пројекта дао је прегршт интервјуа медијима из региона. Из разговора који је водио са Рамизом Хаџибеговићем под називом “Павле Пепђоновић – Човек који је од Улциња направио регионални храм спортске и људске солидарности”, издвојили смо неке од најупечатљивијих сегмената.

Мундијал је почео као прича о фудбалу, а у међувремену је обухватио све спортске дисциплине…

- Ширење на друге дисциплине за мене је заправо био повратак кући, јер је моја прва и највећа љубав кошарка. Одрастао сам на паркету, почео да тренирам у Улцињу као осмогодишњак, а после играо за Иву Боровицу, Зету и барски Тина Тајм. Тај спорт је мој ДНК и та нит се у мојој породици наставља на један предиван начин. Мало људи зна да ја више од пола године живим у Опатији, прелепом граду у Хрватској, где ми се често придружи и моја мајка, и где мој син иде у школу. Управо тамо, на опатијским теренима, мој син сада почиње да учи своје прве кошаркашке потезе, што мени као оцу и бившем кошаркашу греје душу и даје неку посебну, нову енергију. Када сам успешно изнео онај први фудбалски талас са Иваном Гудељом, схватио сам да та огромна, потиснута жеља за дружењем и поштовањем не припада само фудбалерима – она је једнако тињала и код кошаркаша, ватерполиста, рукометаша и свих других асова који су некада делили исте спортске дворане, борили се под истом заставом и остали пријатељи упркос свему. До увођења нових спортова дошло је врло конкретно – системом спојених судова, односно преко чистог поверења и препоруке „из прве руке”. Када су на том првом кораку фудбалске величине попут Ивице Шурјака, Фарука Хаџибегића или Џевада Преказија доживеле улцињско гостопримство, отишле су кући и лично пренеле причу својим пријатељима из других спортова. Врата су почела сама да се отварају оног тренутка када би вас позвао Дејан Савићевић или Гудељ и рекао: „Слушај, има доле у Улцињу један Пајо, мораш да одеш да видиш шта ти људи раде.” Тако је у причу на велика врата ушла кошарка. Искористио сам своја стара познанства са терена, али кључни импулс дали су људи попут Зорана Моке Славнића и великог Драгана Кићановића који су одмах осетили ту искрену енергију. Када је Кића прошле године заплакао код нас, а ја са њим, знали смо да је лед пробијен и за остале. На ту кошаркашку емоцију природно су се надовезали ватерполисти предвођени Игором Милановићем, па рукометаши са Лином Черваром и Веселином Вујовићем. Сваки нови спорт донео је своју специфичну енергију, али механизам је остао исти: ја те људе никада нисам звао као менаџер, функционер или организатор који нуди уговоре и протоколе, већ искључиво као бивши спортиста који им нуди руку искреног пријатељства и дубоко поштовање за све што су дали нашим младостима. Они су ту искреност препознали и зато данас више нико никога не мора да моли – Улцињ је постао заједничка кућа и природно уточиште за све спортове бивше Југославије.

Шта је то у духу Улцињана што је обичне људе натерало да безрезервно и самоиницијативно отворе своја врата и срца за хиљаде гостију?

-  Понављам стално и понављаћу док сам жив – ја сам ту само скретничар, човек који је упалио светло, а све остало су урадили грађани Улциња. Улцињ је специфична средина, град са невероватном душом и вишевековном традицијом гостопримства. Код нас је гост светиња. Вековима су овде живели и животе делили људи различитих вера и нација, и та мултиетничност и ширина су уткане у наш генетски код. Замислите како куца срце нашег града када у њему, руку под руку, шетају фудбалске класе попут Ивице Шурјака, Фарука Хаџибегића и Мехмеда Баждаревића, када нам дође кошаркашки шмекер и господин Иво Данеу, или рукометни стратези светског гласа као што су Веселин Вуковић и Лино Червар. Каква је то част за локалне угоститеље када у својим локалима угосте ватерполо тренерске громаде попут Ратка Рудића и Ивице Туцка, или када на нашим улицама сретну олимпијске шампионе и спортске витезове као што су рвач Шабан Трстена, наш легендарни атлетичар Дане Корица и боксер челичне песнице и срца Миодраг Перуновић.

Регионални медијски простор, иначе често подељен, у Улцињу је постао потпуно уједињен и фокусиран искључиво на позитивне приче?

-  То је можда и највеће чудо и најлепша победа Мундијала. Сви знамо како функционише данашњи медијски простор на Балкану – често се траже сензације, клипови, политичке тензије и оно што нас раздваја. Али када ти новинари пређу границу и уђу у Улцињ, као да се деси нека магична трансформација. Све те поделе нестају у секунди. Када видиш на једном месту преко стотину новинара, уредника и сниматеља из Београда, Загреба, Сарајева, Подгорице, Скопља, Љубљане и Сплита како седе за истим столом, деле материјале, помажу једни другима и заједно плачу и смеју се са спортистима – схватиш да смо урадили нешто историјско. Они у Улцињу не траже ексклузиву да би некога блатили. Они се утркују ко ће да пренесе лепшу, топлију и људскију причу. Зашто је то тако? Зато што су и ти медијски радници, пре свега, људи. И њима је преко главе сивила, тешких тема и вештачких баријера. Они у Улцињу осете невероватну глад народа за позитивним вестима. Видели су да прича о старом другарству, о загрљају Кићановића и Шурјака, или о улцињском пекару који бесплатно храни стотине гостију, има милионске прегледе и доноси чисту светлост у домове широм Балкана. Ујединио их је исти онај магнет који је ујединио и спортисте – чиста, непатворена искреност. Ми новинарима не постављамо никакве услове, не тражимо цензуру, нити им намећемо протоколе. Дајемо им потпуну слободу и нашу душу на длану. Они то препознају, постану део наше велике породице и зато из Улциња у етар одлази само једна једина порука: да смо сродне душе и да нам је свима потребно више љубави и поштовања. Медији на Мундијалу нису само извештачи, они су равноправни градитељи овог нашег регионалног моста пријатељства.

Поред спортиста, на списку гостију све је више истакнутих књижевника, глумаца и уметника. Колико је та културна елита променила ДНК саме манифестације и које су то кључне поруке које уметност доноси тамо где је спорт пробио лед?

-  Култура и уметност нису промениле наш ДНК, већ су га само комплетирале и дале му ону најфинију, најдубљу ноту. Спорт је ту да пробије лед, да подигне публику на ноге и да кроз сирову емоцију и старе спортске ривалитете споји људе. Али уметност је та која остаје да сведочи, која те тренутке претвара у вечност и даје им шири смисао. Када нам у Улцињ дођу врхунски глумци, књижевници, режисери и музичари из целог региона, они доносе једну посебну врсту магије. Спортисти и уметници су, заправо, две стране исте медаље. И једни и други говоре универзалним језиком који не познаје границе, пасоше и политичке поделе. И једни и други своју публику чине срећном, терају је на сузе, смех и катарзу. Кључна порука коју уметност доноси тамо где је спорт већ отворио врата јесте порука о трајности и незабораву. Спортски мечеви се заврше, каријере прођу, али књига која се напише о нашем Мундијалу, филм који се сними или позоришна представа и песма које се изведу на нашим трговима – то остаје генерацијама које долазе. Културна елита нам помаже да Мундијал не буде само једно лепо, носталгично сећање на прошлост, већ да постане жива културна баштина целог Балкана. Када писац седне са фудбалером, а глумац са ватерполистом и локалним рибаром, ту се рађају најлепше приче. Они нам шаљу поруку да наша духовна и културна повезаност никада није ни престала, без обзира на све географске и политичке мапе. Уметност је ту да запечати ово наше пријатељство и да му да снагу која ће трајати деценијама.

На Мундијалу су плакале легенде попут Драгана Кићановића, а сведоци смо невероватних емотивних набоја. Шта Улцињ пружа овим ветеранима што нико други у региону није успео да им пружи након распада заједничке државе?

-  Пружа им оно за чим сваки човек, ма колика звезда био, највише жуди у зрелим годинама – чисту, искрену, ничим условљену људску топлину и поштовање без интереса. Знаш, те спортске громаде, попут нашег великог Киће, целог живота су навикле на аплаузе, пуне дворане и стадионе. Али то су били аплаузи за њихове кошеве, голове и титуле. Када су каријере прошле и када се заједничка држава распала, многи од тих људи су остали затворени у својим локалним или националним оквирима. Често су били заборављени од институција, а систем их је гледао кроз призму политике или бизниса. А онда дођу у Улцињ. И шта их овде дочека? Дочека их народ који их не гледа кроз то ко је које вере, нације или из које републике долази. Дочека их народ који памти сваки њихов корак на терену, сваку радост коју су нам донели у детињству. Ми им у Улцињу не тражимо ништа. Не тражимо политичке поене, не тражимо продате карте, не тражимо рекламу. Ми им само кажемо: „Хвала вам што сте постојали и хвала вам што сте нас чинили срећнима.“ Када један Драган Кићановић прошета улцињском чаршијом, па га заустави старији човек, загрли га и почне да плаче јер се сећа преноса из Маниле или Москве, ту пуцају све бране. Ти људи у Улцињу поново осете да су део једне велике, племените породице. Осете да оно што су радили пре 30 или 40 година и даље живи у срцима обичних људи. Улцињ им заправо пружа временску машину која их враћа у време њихове највеће чистоте. Враћа их у дане када је спорт био само игра, а пријатељство светиња. Те сузе које видиш на Мундијалу нису сузе жалости за прошлим временима – то су сузе олакшања и среће јер су коначно пронашли место где могу да скину све оклопе, да буду оно што јесу и да осете да их регион и даље искрено и безгранично воли.

Какву синергију културе и спорта доноси овогодишњи програм?

- Овај пети, јубиларни Мундијал биће круна свега што смо радили протеклих година. Ако су ранија издања пробила лед и показала шта Улцињ може, овај октобар ће померити све границе и донети до сада невиђену синергију спорта, високе културе и историјског амбијента. Централна спортска и људска тема овог јубилеја биће посвећена непоновљивом кошаркашком стручњаку Душку Вујошевићу. То неће бити класична церемонија, већ дубок, емотиван осврт на његову каријеру, борбу и стваралаштво. Због Дула нам у Улцињ стиже читава плејада његових бивших играча, сарадника и ривала из целог света. То ће бити скуп какав кошаркашки регион не памти на једном месту. Културни програм ове године подижемо на ниво мини-фестивала. Планирамо велике панел-дискусије, промоције књига које се баве феноменом заједништва, као и пројекције документарних филмова о спортским великанима. Уметници неће бити само успутни гости – они ће током та два дана живети, дискутовати и стварати заједно са спортистима на трибинама и трговима.

Када подвучемо црту под ових пет година, каква је стварна перспектива ове манифестације? Може ли Мундијал пријатељства да прерасте у сталну регионалну институцију или Фондацију која ће деловати током целе године, а не само тих неколико дана у октобру?

- Када стварно подвучем црту под ових пет година, прођу ме трнци и срце ми се напуни неким неописивим, узвишеним поносом. Ово што се десило у Улцињу више није само наш сан, ово је историја која се пише пред нашим очима. Ових пет година су доказале да смо створили нешто толико моћно, толико чисто и велико, да то одавно надмашује класичне балканске оквире. Слободно и са потпуним уверењем могу да кажем да смо направили формат и покренули лавину људске и спортске солидарности какву тешко да ће ико икада успети да надмаши, не само на овим нашим просторима, него било где у свету. Спојити онолике гиганте, вратити им осмех и сузе на лице, ујединити медије и народ без иједног еура интереса – то је светски уникат. Зато ми не смемо и не желимо да останемо само лепа манифестација која бљесне на неколико дана у октобру, а онда утихне. Наша визија лети много више. Моја јасна намера, мој завет и план јесте да Мундијал пријатељства прерасте у трајну, стабилну регионалну Фондацију која ће дисати и деловати 365 дана у години. Та Фондација ће бити живи организам који ће током целе године ширити ову нашу светлост кроз неколико кључних стубова. Покренућемо сталне регионалне кампове за младе спортисте овде у Улцињу, где ће деца и млади таленти из свих држава тренирати заједно, учити од наших легендарних амбасадора и од малих ногу схватати да спорт не познаје границе и пасоше. Фондација ће носити и снажан хуманитарни печат кроз сталне акције, аукције дониране опреме и дресова, пружајући руку помоћи болницама и угроженима широм Балкана, јер спортско срце куца за све људе. Она ће управљати нашим будућим Музејом спортске и људске солидарности, чувајући оно непроцењиво историјско благо које су нам легенде оставиле у аманет, али ће организовати и сталне културне и спортске размене, трибине и изложбе у Београду, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Сплиту, Љубљани… Желимо да дух Улциња живи у сваком кутку региона сваког дана.

Гледам у будућност са невероватним, незаустављивим оптимизмом. Перспектива је јасна као дан – Мундијал пријатељства постаје вечна институција народа, непробојни храм људскости и солидарности који више ниједна политика и ниједно сивило не могу да угасе. Ми смо поставили гранитни темељ, а сада са љубављу градимо кућу која ће трајати деценијама и остати нашој деци и целом свету као најлепши, вечни доказ да смо на овом нашем предивном Балкану, упркос свему, изабрали да будемо и останемо људи.