„Сањали смо снове, а створили породицу”

Спортске легенде напустиле су данас југ Јадрана. Препуних срца понели су из Улциња евоциране успомене на најлепше тренутке својих каријера запањујући обичне смртнике једноставношћу, топлином и сусретљивошћу. Њихов „посткаријерни селектор“ испратио их је, сваког понаособ загрлио и на крају с улцињске тврђаве, непокорене кроз вековне ратове – пожелео да сунце као што је јуче обасјало, обасја и наредни 6. Мундијал пријатељства.

Павле Пепђоновић. Име и презиме овог човека, а код већине довољно је и само помињање имена да се зна о ком је реч јер је одавно избио на прву место листе долазних и одлазних позива свих мондијалаца, почев од Ива Данеуа, Дина Рађе, Станислава Карасија, до бивших асова који су минулог викенда први пут стигли до Улциња, оличења су најбољих врлина које се код љубитеља спорта могу срести... Са улцињским чудотворцем, јер скупити у једном мало градићу пети пут за редом такве великане, Заиста је чудесно, разговарали смо у смирај завршетка јубиларног Мундијала пријатељства...

Јесте ли уморни?

- Нисам... Не мислим на умор...

После Дина Рађе пробило се и сунце до Улциња, генерално, киша је пореметила планове, али, 5. Мундијал пријатељства надмашио је све претходне по садржају и личностима који су присуствовали....

- Киша увек донесе нешто добро, берићетно... фокус нам је био у улцињском центру за културу који нам је постао други дом... Мислим да ово било боље и садржајније него ранијих година. Искуснији од мене, а овде је најстарији Иво Данеу кажу да је ово нешто  што се стварно мора доживети јер је немогуће пренети емоција видео и писаном медијском презентацијом...

Кажете да нисте уморни, а у три дана поздравили сте се са 400 људи бар по два пута?

- Не осећам никакав умор. Три – четири недеље пре мунидјала, кренули смо у акцију, не осећам ништа, јер је све ово што радимо, добро и с неописивом количином љубави и толеранције. Па и ако нешто протеклих дана није било у реду, разумите и опростите. Велика смо заједница сви заједно, а медији су ударна песница. И то од првог дана. Медији су ударна прича уз спортске легенде или амбасадоре. Ово је плод великог заједништва, осетили смо то и на свечаној церемонији отварања, осетили смо и на вечери сећања посвећеној легендама које су нас напустили... Та увертира са омажом шесторици преминулих великана, толико је била величанствена да би, што се каже: „и камен дотакла“...

Рекли сте да по завршетку Мундијала од тренутка првог позива или поруке, стичете нову енергију и почињете да размишљате о наредном?

- На овом - петом, лествица је подигнута јако високо, имали смо два интернационалца међу гостима: некадашњег директора репрезентације Аргентине и бившег бугарског кошаркашког репрезентативца. Јављају се људи и идеје, инспирисани су да ово подрже и анимирају неког новог. Размишљајући у том правцу и некадашњи директор Аргентине рекао је да можемо да покушамо да доведемо неког од легенди деведесетих: Буручагу, Валдана... Мислим да су се стекли услови да ово надоградимо позивањем репрезентативаца из Шпаније, Италије....

Колико вам значе поруке, пре свих председника Црне Горе Јакова Милатовића и посебно господина Лалошевића који се заложио испред Министарства спорта да Мундијал постане државни пројекат? Први пут јавно неко с врха државе дао је сигнал да је ово што радите не добро, него перфектно и да треба да буде подржано са свих могућих нивоа...

- Свакако... Нисам човек од велике памети, али, моје скромно мишљење као обичног грађанина је да нешто најмање што ова манифестација заслужује: јесте да добије статус манифестације од државног интереса. Јако нам значи то што је кабинет председника државе који је месец и по наша логистика и што је председник у немогућности да нас посети – послао видео поруку подршке . Такође речи генералног секретара Министарства спорта, господина Лалошевића да у Црној Гори, Улцињу и региону постоје вредни и паметни и мудри људи велико су признање  и ја у то не сумњам. На крају, све ово успех је заједнице и заједништва, обични људи, хотелијери, они су помогли да се ово очува и да ми не одемо у велики финансијски опсег из којег не бисмо могли да се извучемо.

Духовити Дражен Мужинић показао нам је управо лекарске извештаје које је донео Вама на увид као оправдање за претходне изостанке...

- Погледао сам, наравно – одговорио је кроз осмех Павле...

Наставио је уверљиво:

- До 2022. и сусрета са Иваном Гудељом не знам какав сам био, али од тог датума кроз сва та путовања, познанства са легендама и мундијале, постао сам много бољи човек... Колико сам бољи не знам, нека други процењују, али, продуховио сам се, отворио, стекао пријатеље и много тога научио. Они су „кривци“ за моју добру енергију. И ово што сте поменули да један Фрфа Мужинић покаже лекарске налазе, говори о присности тих великих спортских личности са обичним скромним светом где себе сврставам. За све ово заслужни су наравно и медији који се препознали идеју и њен значај. Не потцењујем наравно обичне грађане, али, спортисти су људи који у себи имају нешто и не називају их узалуд амбасадорима света.

Да ли сте веровали пре пет година да ћете стићи до јубилеја?

- Кренули смо пре пет година сањајући снове, а сада видимо да смо створили породицу. Мундијал пријатељства постао је велика породица, заједништво. Овај мундијал био је посебан и због тога што нас је напустио Иван Гудељ, човек који је био искра да се све ово покрене... На жалост, судбина је тако хтела...

Овде треба ставити тачку. Уствари три, јер октобар 2027. је за мање од 365 дана, а Павле Пепђоновић и Улцињани спремни су за ко зна каква још изненађења...

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ